Pre skoro 100 godina su doneti zakoni u Beogradu koji liče na današnje: Kao i tad, tako i danas, ljudi se trude da ih ne poštuju

Pre tačno 96 godina, dok su Evropljani uživali u džez eri, Beograd je rešio da od sebe napravi pristojnu evropsku metropolu, i doneseni su zakoni koje mnogi nisu voleli.

Upravnik grada Manojlo Lazarević 1. septembra 1929. izdaje dokument koji naziva naredba.

Trinaest poglavlja čistog urbanog reda: javna bezbednost, saobraćaj, moral, higijena, čuvanje mira, kafane, psi, starinarnice, pa čak i kako da se ne deremo na ulici. Da, ljudi su i tada voleli da viču, a kafane da drže muziku do zore – ništa novo pod suncem, piše kaldrma.

Kafana do ponoći, ali muzika bez „jakih instrumenata“

Gostionice, restorani i pivnice smele su da rade do ponoći. Muzika u baštama – samo do 23h, a posle toga samo lagano, bez instrumenata koji „jako zvuče“ i pod uslovom da ne nerviraju komšije. Dakle, kafanska buka bila je problem i pre nego što smo izmislili bluetooth zvučnike.

Ako ste želeli da lumpujete do 3 ujutru – morali ste da tražite posebno odobrenje gradske uprave. A ako vam padne na pamet da noću pevušite po ulici – zaboravite, jer je to bilo strogo zabranjeno.

Noćni mir i tišina – i u stanovima

Ne samo napolju – i u zgradama se pazilo na red. Zabranjeno sviranje, pevanje i galama od 12 do 15 i od 20 do 7 časova. Da, čak su i tada imali problem sa „bučnim komšijama“ i improvizovanim žurkama u dnevnoj sobi.

Okupljanje? Može, ali uz prijavu policiji

Ako ste hteli protest, žurku ili mimohod – sve je moralo tri dana unapred da se prijavi policiji, uz spisak govornika i temu govora. Plus – predstavnik vlasti na licu mesta. I kad on kaže „raspuštamo skup“ – nema rasprave, svi lepo kući.

Higijena na nivou (ili kazne)

Beograd je rastao, a s njim i broj kafana, poslastičarnica, buregdžinica… Zato je grad doneo detaljna pravila: osoblje mora da bude čisto, da se kupa pre rada, pere ruke sapunom, i da nosi belu bluzu, kecelju i kapu. Lekarski pregledi? Na svaka dva meseca! Podovi u kuhinjama? Uvek čisti, bez prašine, bez blata.

Dodavanje „sastojaka da poprave miris ili boju“ bilo je zabranjeno – dakle, ni tada nisu voleli „kemijanje“.

Najbolji deo: kazne za pljuvanje

Pljuvanje na pod bilo je zabranjeno svuda – u kafanama, tramvajima, na ulici, u parkovima. Ako vas uhvate u prekršaju u prevozu, kondukter lično odgovara ako vas ne prijavi. Da li ste spremni za povratak ovog pravila?

Da li su se zakoni promenili?

Čitajući ovu naredbu, jasno je – problemi su isti: buka, noćni život, higijena, okupljanja. Da li je to dokaz da se istorija ponavlja ili da nikad ništa ne naučimo? Možda i jedno i drugo.

Ali jedna stvar je sigurna: Beograd je i 1929. godine imao „pravila igre“ koja bismo bez problema mogli da okačimo i danas. Samo, pitanje je – ko bi ih poštovao?