Zgrade u Beogradu koje su bile “živi štit” za Tita: Ovo je urbana legenda u koju mnogi i danas veruju

Početkom šezdesetih Beograd je bio u velikom građevinskom naletu. Dok su jedni maštali o modernim zgradama, drugi su i dalje živeli u udžericama favele zvane Prokop.

I baš tu, na padinama Topčiderskog brda, između Ortopedskog zavoda „Rudo“, stadiona Partizana i Hajd parka, počela je gradnja naselja koje će postati legenda – Stjepan Filipović.

Kako je izgledao projekat budućnosti?

Na prostoru od 77.600 kvadrata, trojica arhitekata – Đorđe Pivarski, Voja Đorđević i Slobodan Komatina – osmislila su kompleks od pet solitera od po 14 spratova, u obliku trokrake zvezde. U planu:

– 87 jednosobnih,

– 300 dvosobnih,

– 70 trosobnih stanova.

Uporedo je građena i četvorospratnica duga 130 metara, kako bi se sve povezalo u skladnu celinu. Na kraju – 568 stanova, preko 3.000 ljudi. Prvi put u Beogradu, svaki soliter imao je hermetički zatvorene rezervoare za đubre i sistem za odlaganje otpada direktno iz stanova. Za ono vreme – čista svemirska tehnologija.

Životni standard na visini

Plan je bio da se u prizemljima nađu prodavnice hleba, mleka, voća, mesa i – naravno – poslastičarnica. Tu su bile i garaže za 18 vozila (jer ko je tada mogao da zamisli gužvu 2025?). Naselje je imalo kotlarnicu, obdanište, pa čak i servis za pranje veša.

Sve se radilo po poslednjim standardima – skeletni sistem, montažni elementi, toplotna i zvučna izolacija. Na gradilištu su prvi put korišćene toranjske dizalice iz Zapadne Nemačke, pa je bilo tri puta manje fizičkih radnika nego inače.

Bilo jednom u Prokopu…

Do tada, ispod padine je ležala „favera“ zvana Prokop, nastala još 1879. kada je tu kopana zemlja za nasipanje plavnih terena. Kontrast između luksuznih solitera i udžerica bio je brutalan – delilo ih je jedva stotinak metara. Ali favelu su kasnije sravnili, a na njenom mestu nikla buduća železnička stanica, piše kaldrma.rs.

Mitovi i legende: Tito i „živi zid“

Naselje je nazvano po narodnom heroju Stjepanu Filipoviću, ali se brzo pročula priča da je projekat imao i drugu svrhu: da bude živi štit za Tita, čija se rezidencija nalazila u blizini. Vreme je bilo napeto, hladnoratovsko, pa su kružile glasine da će soliteri i stanari – oficiri JNA – braniti maršala ako stvari krenu po zlu.

Istina ili urbana legenda? Nikad potvrđeno. Ono što znamo jeste da se Titu nimalo nije dopalo što su mu soliteri zaklonili pogled na Beograd. A navodno nije bio oduševljen ni idejom da u podnožju nikne nova železnička stanica.

Svetla strana socijalističke arhitekture

Za tadašnji Beograd, naselje Filipović bilo je arhitektonska avangarda. Toliko dobro da je kasnije u Mostaru izgrađeno identično naselje.

Danas, dok pričamo o „retro“ arhitekturi i „starim dobrim soliterima“, teško je zamisliti koliko je tada to bila priča o luksuzu. Komšije su se poznavale po imenu, deca igrala ispred zgrade, a u liftu su se vodili razgovori – ne snimali TikTok-ovi.