Dnevnici iz karantina: Kako oni provode vreme u izolaciji

Cvrkuću ptičice, rascvetano je drveće, nebo se plavi… Vreme je praznika koji se vezuje za okupljanje članova familije rasute kojekuda ili priliku da se koji slobodan dan iskoristi za dugočekani city break…. Ali, jasno je da u ovoj priči koja se piše aprila 2020. postoji to „ali“. Ono, koje je termine „izolacija“ „karantin“ i „distanca“ uguralo u rečnik svih nas – raznih generacija, džepova i profesija…

I dok „razgođeni“ planovi čekaju neko bolje vreme, bombarduju nas sumornim brojkama, ali i predlozima kako da radimo na svom duhu i telu… Saveti su OK – ako pomažu… Ali OK je i ne biti OK dok se oko tebe pune bolnice i dok si pod katancem… OK je to podeliti sa drugima i saslušati kako su oni… OK je valjda i virtuelno (još jedna reč popularna ovih dana) proćaskati, „ubiti“ koji minut dokolice i „maznuti“ neki naslov knjige ili serije, što je bila ideja ovog teksta u kojem vam donosimo nekoliko karantinskih dnevnika različitih tonova…

Rumena Bužarovska, spisateljica

„Čitam kako ljudi pričaju da su produktivni i da uživaju u karantinu, da im je izolacija na neki način prirodno stanje i da je ovo trenutak da konačno pročitaju sve te knjige koje su ostale nepročitane, da napišu nešto, da uživaju u slobodnom vremenu sa porodicom. Ovo vidim kao romantizaciju karantina, ili još gore, policijskog časa, što je veliki udarac na psihofizičko stanje čoveka. Mislim da je ova romantizacija neodgovorna i da često proizilazi iz javnog laganja i zavaravanja sebe, ali i nesvesnosti vlastitih privilegija.

Ja lično teško podnosim ovaj period iz puno različitih razloga, a pogotovo me uznemiravaju drakonske mere poput policijskog časa. Sama bolest me uznemirava, nadrealno stanje sveta, uznemirava me i neizvesna budućnost. Ono što radim u ovoj izolaciji jeste da pokušavam da se psihofizički održavam. Radim više nego obično jer sve je sad online, što znači da imam više posla i da moram sve ponovo da organizujem. Smara me to što sam ispred ekrana ceo dan – non-stop imam sastanke, nastavu, ili šaljem mejlove, a nakon toga nije mi dozvoljeno da izađem ispred zgrade. Gledam komedije i čitam nešto što nije tragično, a pogotovo ne distopijsko. Naravno, nedostaju mi susreti i dodiri sa bliskim ljudima, a rastužuje me i činjenica da dugo neću videti prijatelje iz inostranstva.“

 Dimitrije Banjac, Državni posao

„Da mi je neko rekao da ću biti non-stop na gajbi, a da opet ne mogu da stignem da radim/čitam/gledam šta želim, ja bih mislio da je ta persona blizu gubitka pameti! Ovako sam ja blizu gubitka pameti… Hiperaktivnost klinaca mora neko da hendluje, a prvi udar je na meni kao infantilnom delu porodice…. I tu se zaravnjuje kriva… No, kad popadaju u krevete, latim se daljinskog, okrenem pete ka ekranu i udri…

Preporuka za pogledati: Zero, zero, zero na HBO. Preporuka za pročitati: Sentimentalna povest britanskog carstva i svi stripovi koje sam gomilao a nisam stizao da otvorim – Skalpirani! Nije mi jasno kako nije snimljena serija po ovom scenariju…. Preporuka za uraditi: spremanje svih mogućih fioka, magacina… Dakle, preturanje i nanovo slaganje istog!

Mi ne snimamo – previše ljudi na premalo kvadrata, ali pišemo tekstove i čekamo da ovo protutnji i da pojačamo tempo…

Nisam baš mazohista da gledam belorusku ligu, no sa gospodinom Škorićem pripremam mali osvrt na istoriju Evropskih fudbalskih prvenstava od 1960. Snimamo se preko Zoom-a, pa miksamo…

A Čvarkov? Mislim da uživa! Ne mora u grad, sedi ispred kuće sa Živanom, na dva metra razdaljine, ne toliko zbog korone koliko jer se komšija oseti na alkohol… Gleda u piliće, malo okopa oko gerbera… Jedino ga baba žulja… stalno je u kući! Ima dva puta preko 65 godina, a boji se za zdravlje, jer ona još ni ne čita sa naočarima… I stalno zvoca… I stalno traži! Jabuku, kreker, grejpfurt, kiselo mleko….“

Maja Uzelac, rediteljka i svašta još

„Gledam decu kako rastu, sunce kako baca zrake kroz roletne. Istrčimo da ga uhvatimo onda kad nas neće uhapsiti. Nemam toliko para za kazne. Još gledam politički nekorektne meme-ove i edgy tinejdž serije; eto, to sam ja negde ovih dana – edgy tinejdžerka. Slušam svoje prijatelje i muzičare koji mnogo piju. Čitam ove što kolju rečima. Ne mogu da izdržim lakoću, sad mi je ta druga faza izolacije. Viržini Depent presecam Noćnim dnevnikom Jana Fabra. Ponovo sam pročitala Konradovo Srce tame. Dobila sam neke priče o kukcima što u naslovu tvrde da su jezive. Može. S decom čitam Čarlija iz fabrike čokolade kako se vozi svemirom nekim staklenim liftom i sreće crvolike gmazove.

Nedostaje mi da se grlim s ljudima, ja radim na dodir. Ovako bih bila skroz u kvaru da nema Lane i Vala. S njima nadoknađujem. Bojim se da ih do kraja ovoga ne pojedem. Na temu posla – pišem jednu fakturu tri dana. Pišem scenario u naletima užasa, kolumne kad je rok, pesme kad baš jbno moram, pisma u fazama fascinacije ljudima i prirodom. Valjda će se jednom opet snimati nešto.

Nemam kapaciteta za vanredna stanja više, sva su mi oduvek vanredna. A kad su sva vanredna, nijedno nije vanredno. Tako je sa mnom.“

 Vasa Stajkić, operski pevač

„Kod mene je socijalno distanciranje počelo još krajem februara zbog debitovanja u Veseloj udovici u Madlenijanumu i tekućeg repertoara Srpskog narodnog pozorišta i Terazija. Ostati zdrav je imperativ za svakog pevača i mi smo pomalo opterećeni time, tako da mi samoizolacija nije strana, a distanciranje i ne pada toliko teško. U ovom slučaju, to doživljavam i kao priliku. Više imamo vremena za sebe i porodicu…

Muzika više nije na sceni, ali zato u kući trešti kad god je to moguće. Gledamo i slušamo razne koncerte – podsećam se koncerta Simply Red-a sa Kube ili Majkl Bublea, ili slušamo Les miserables. Trenutno čitam Fear and loathing from Las Vegas (Paranoja iz Las Vegasa). Suze mi idu na oči dok je čitam i prisećam se scena iz istoimenog filma. Tražim i zabavne sadržaje kako bih održao duh.

Pevam za sebe, ali podelim i na društvenim mrežama.

To su uglavnom stvari koje volim i privatno da slušam i neke koje bih voleo da pevam u budućnosti. Okačio sam par snimaka na Facebook i Instagram, pa su komšije mogle da me čuju isključivo tu. Mislim da je pevanje po terasama pomalo preterano. Verujem da ne uživaju svi u istoj muzici i da ne bi prijalo svima da slušaju nešto što bi u ovom slučaju bilo moranje.“

Nevena Buča, The Frajle

„I nama je korona poremetila planove. Trebalo je da imamo tri koncerta u Zagrebu u Lisinskom, te u Beogradu u Kombank dvorani. Nastupe ćemo pomeriti za jesen, pa da svi pevamo iz sve snage kad sve ovo prođe.

U prvim danima vanrednog stanja prijavila sam se da budem volonter pri Crvenom krstu, u okviru akcije koju je pokrenula Color Press grupa. Stariji sugrađani kojima je potrebna nabavka ili neka pomoć jave se centru, te mi volonteri to uradimo za njih.

Što se tiče vremena kod kuće, učim novi instrument ukulele da sviram, takođe pravim mali vrt na terasi itd. Što se tiče knjiga, već neko duže vreme čitam uglavnom biografije od Dostojevskog, Kurta Kobejna,… te je sad na redu biografija Džona Lenona. Takođe tu su i dokumentarci – npr. o Elvisu Prisliju, kao i filmovi poput Mamurluka.

Nas četiri se čujemo preko Skajpa, svaka ima neku svoju rutinu. Marija je u Zagrebu, te joj je povratak u Novi Sad otežan, ali smo u kontaktu svaki dan. Nataša uči da svira klavir, Jelena piše naš dnevnik sa putovanja. Spremamo novi album, tako da i u ovim uslovima radimo na materijalu.
Koncerti su ti koji nam najviše nedostaju. Publika. Ali organizujemo druženje preko društvenih mreža, uradimo mini koncert.”

Boris Bakalov, bend Ničim izazvan

„Ja sam jedan od onih kojima izolacija nije puno toga promenila, s obzirom na to da su mi život i poslovi kojima se bavim uglavnom svedeni na sedenje u sobi, za radnim stolom. Međutim, sama činjenica da izlazak iz kuće nije dozvoljen, stvara u čoveku neku blagu nervozu. Osećaj nelagodnosti pojačavaju zastrašujuće vesti i brojke.

Ja volim da čujem sve i da budem informisan, ali u ovoj situaciji trudim se da izbegavam informacije koje mi nisu od krucijalne važnosti. Pažnju okrećem u nekom kreativnom ili opuštajućem smeru.

Imam dovoljno vremena da dam svakoj svojoj ideji da se razigra. Bilo da je ideja za neku pesmu, budući spot, fotografiju – svakoj dajem šansu da oživi.

Kada inspiracije nema, prepustim se filmovima ili serijama. Preporučujem seriju Kidding sa Džimom Kerijem koji se uopšte ne šali, Dark za one koji vole da ih zaboli glava od zavrzlama, i volim da pogledam animiranu seriju Family Guy koja je, verujem, svima poznata.

Za 25. april smo imali zakazan naš najveći koncert do sada, u Kombank dvorani. Baš smo se radovali tome, pa nas je otkazivanje tog događaja veoma potreslo. Ipak, sada to vidimo kao priliku da se još bolje spremimo i realizujemo neke dodatne ideje. Koncert je pomeren za 6. novembar i sad taj datum jedva čekamo!“

Mihail Dudaš, atletičar

„Dosta toga i ranije nije bilo baš kako treba… Nadam se da ćemo napokon shvatiti da su sloboda kretanja bez straha, vreme provedeno sa porodicom i prijateljima, a na prvom mestu zdravlje i očuvanje prirode, zapravo ono što je krucijalno.

Olimpijske igre su otkazane, a izvesno je da će biti i Evropsko prvenstvo u atletici koje treba da se održi u Parizu u drugoj polovini godine. Smatram da je to ispravan korak, jer svi znamo šta je sada na prvom mestu. Pored toga, logistički je nemoguće da se ispoštuju kvalifikacione norme, te nam je data još jedna godina da se što bolje pripremimo, a siguran sam da će mnogi sportisti iskoristiti to na najbolji način.

Održavam formu kod kuće. Tu je traka za trčanje i kućni bicikl, pa kombinujem. Kao osnivač NSR Running Club-a trebalo je da osmislim kako da ostanu u formi i ostali trkači. Dobra stvar je što je tehnologija uznapredovala, pa smo pokrenuli online live treninge preko Zoom aplikacije. Na raspolaganju sam i VRS budući da sam ponosni član njihove Sportske jedinice.

Slobodno vreme provodim uz bližnje preko video call-a. Ponovo učim francuski, bavim se meditacijom, gledam serije koje toplo preporučujem La casa de papel i Friends, čitam Moć namere Valerija Sinjelnjikova i knjige proslavljenog američkog pisca i motivacionog govornika Sajmona Sineka.

I jedva čekam da sve sve prođe! Planiram kvalitetne pripreme za sledeću sezonu, a voleo bih da se vratim u Južnu Afriku na trening kamp i ponovo osetim energiju koja me je inspirisala da pravim najbolje rezultate u životu. Ta vrsta slobode mi možda i najviše nedostaje.”

Fotografija Maje Uzelac iz naslovnog kolaža: Sonja Leković