Dragan Mićanović o seriji “Sablja”: Mislim da je Srbija koju je sanjao Đinđić sve dalje, i sve je manja

Glumac Dragan Mićanović u seriji “Sablja” tumači lik Zorana Đinđića, a o toj ulozi, Kanskom festivalu i propuštenim istorijskim prilikama u zemlji Srbiji razgovarao je sa novinarkom lista Danas. Deo intervjua prenosimo u nastavku.

U razgovoru za Danas, upriličenom nedavnog popodneva dok su se beogradske ulice zbog pljuska munjevito praznile, pa je možda i to pomalo uticalo na ton naše priče, Mićanović govori o Siranu, tragičnom simbolu večite čovekove potrage za slobodom i ljubavlju, nedavnom susretu s kanskom publikom, ovom vremenu koje je „izletelo iz zgloba“ i ne daje optimizam…

– Prvi put sam bio u Kanu i sada, kad se sve malo „sleglo“, glavni utisak mi je i dalje aplauz koji smo dobili posle projekcije „Sablje“. Taj prijem publike mi je najimpresivniji. Prilazili su nam stariji ljudi koji su ranije već nešto vrlo površno znali o atentatu na Zorana Đinđića, sa iskrenim interesovanjem kako je bilo moguće da se to dogodi u jednoj evropskoj zemlji, u 21. veku. Mlađi gledaoci su za ubistvo našeg premijera saznali iz „Sablje“, bili su zapanjeni, i imali su identično pitanje. Naravno, mi nemamo odgovor na to, niti će ga ikada biti.

Deo našeg građanstva sve češće zamišlja kakva bi Srbija bila da je Đinđić ostao živ, i uglavnom smatra da bismo s njim, kao istinski demokratska zemlja na čemu je toliko radio, već odavno bili u Evropskoj uniji. Šta vi mislite, s obzirom da ste ulazeći u njegov lik iščitavali gomile dokumenata, njegovih govora, zapisa…?

– Tako razmišljaju pozitivci, i Đinđić jeste bio naša najveća šansa, jedan briljantan eksces koji se dogodio u našoj politici, čovek koji je išao ispred svog vremena i koga verovatno nismo zaslužili. Ali, isto tako, mnogi ljudi koji su bili bliski sa Đinđićem smatraju da bi on vrlo brzo otišao u opoziciju, ili bi digao ruke od politike i vratio se svojoj najvećoj ljubavi, a to je filozofija. U ovakvom sistemu vrednosti Đinđić je video da nema mnogo vremena da promeni suštinske stvari u Srbiji, jer je najteže menjati svest ljudi i njihov mentalni sklop. A mi o tom našem mentalnom sklopu govorimo već godinama i godinama, generacijama i generacijama, i iluzorno je o tome više prčati. Ali, da je Srbija sa Zoranom Đinđićem propustila jednu veliku istorijsku šansu koja se, kako izgleda, još jako dugo neće ponoviti, to je činjenica.

Mi koji smo pamtili njegovo vreme, i pamtimo ga i danas, teško i na vidiku možemo da spoznamo nekog ko makar i približno može biti njegovog uma, harizme i kapaciteta, a da je u politici. Da je voljan da menja društvo na način na koji je on bio voljan da nam pomogne da promenimo ovo društvo i sistem. Đinđić je smetao živ, a kad su ga ubili ispraćen je velelepnom sahranom, desetine hiljada ljudi su došli, i to je zaista bilo potresno, jer pre smrti nikada nije bio toliko voljen. Pitali smo se gde su svi ti ljudi bili ranije, dok je bio živ. Mislim da je Srbija koju je sanjao Zoran Đinđić, realno gledano, sve dalje. Ona je i tada bila u manjini, a danas je još manja. Toga sam svestan već godinama- odavno sam shvatio da sam u svojoj zemlji manjina, i da ću verovatno celog svog života biti manjina.

Generacija ste koja je uz Zorana Đinđića, Vesnu Pešić i tu ekipu političara išla na građanske proteste početkom devedesetih, a onda ste zbog ratova napustili zemlju. Da li ste posle 5.oktobra poverovali da ovde može da bude drugačije?

– Jedan od razloga mog povratka bio je i Zoran Đinđić, poverovao sam u tom trenutku kad je postao premijer u nešto bolje u ovoj zemlji. Lično ga nisam poznavao, jednom smo se mimoišli na predstavi u kojoj sam igrao, a on je bio u publici, došao je u Sava centar da gleda „Hazarski rečnik“ Tomaža Pandura. Ali, dobro ga pamtim, iako se nikada nismo sreli da pričamo. Tog 12. marta 2003. još mi svi koferi nisu bili raspakovani kad nam je uletela komšinica u stan i rekla da su ubili Zorana Đinđića. Malo je reći da sam bio potpuno zapanjen činjenicom gde živim, jer tako nešto užasno niko normalan nije mogao da predvidi.