Ivan Tokin: Pepito
Ispred tezge sa turšijom, ajvarom i još nekim teglama, devojka drži čašu s kafom iznad glave i kaže – Ima jedna viška! – Javlja se jedan s tezge pored, može ako je bez šećera. Bez šećera je, odlično, da vidimo da li možemo da te udajemo, neka hvala, to sam već probala. Kafa preko dve tezge stiže na treću, čaša je među belim prstima, tečnost se puši, telo je spremno, usne se razdvajaju, uh što prija devojčice.
Profesor iz Niša prodaje krompir, kaže nema me, ali mene ima, možda se mimoilazimo, osim toga tu sam, evo me. Ciganin preko puta me vidi i kaže da kupim petarde ženi. Ona je s njim prošle nedelje pričala o petardama, a on je zapamtio. Ma jok, ne baca ona petarde, samo voli da priča o njima, pa kupi joj da pričate, neću petarde daj mi te balone, evo pa pucajte balone, oćemo.
Čovek s velikom glavom prilazi mi, pozdravimo se, miriše na mandarine. Ne deluje kao neko ko jede mandarine, ali jedna mu je u ruci, usta su mu puna, žvaće, a možda je prvi put u životu probao mandarinu, nasmejan je, govori, ali ništa o mandarinama, jeo je taj mandarine i ranije, poznat mu je ukus, uživa u njemu usput, dok ćaska sa mnom, a ja od mirisa nisam uspeo da čujem ni jednu reč koju smo izgovorili.
Kupujem dve češalice za leđa od čoveka koji ima 52 godine i krvnu sliku čistu kao suza, ništa mu ne fali, mada je mislio da mu fali, ali ne, oseća se kao tinejdžer. Češalice na jednom kraju imaju plastičnu šaku a na drugom kašiku za cipele. Plava i crvena, izlivene od plastike, u nekom kalupu, ko zna odakle su stigle. Sad su moje.
Na drugoj strani pijace, pored centralnog ulaza iz Maksima Gorkog, svira mlad Ciganin. Možda je imao pepito sako i možda je svirao klarinet, ja ga se tako sećam, a svirao je nešto veselo, kao da je mnogo poznato ali nikako da prepoznam, nisam ni tada mogao, a činilo mi se da samo treba da izgovorim naziv pesme, ako poželim, ali nisam uspevao, to je možda bila neka pesma koja liči na mnoge druge pesme, ili on tako svira. Tu je dečko, svira, cupka, s crnim šeširom.