Šta gledati na 47. FEST-u? Pet sigurnih favorita najvećeg srpskog filmskog festivala

Piše: Đorđe Bajić

Hladni rat (Zimna wojna)

Jedan od najhvaljenijih i najnagrađivanijih filmova u 2018. godini je ovo crno-belo ostvarenje u režiji Pavela Pavlikovskog. Nagrada je toliko da bi „pojele“ tekst ako bismo krenuli sa nabrajnjem, ali svakako treba izdvojiti priznanje za najbolju režiju u Kanu. Hladni rat je i ozbiljan kandidat za Oskara u kategoriji Najbolji film van engleskog govornog područja, dok je nominacije američke Akademije filmskih umetnosti i nauka dobio i u kategorijama Najbolja režija i Najbolja fotografija. To je zaista veliki uspeh, uz to sasvim zaslužen. Hladni rat je moćan film koji za svojih nepunih sat i po trajanja obuhvata dvadesetak godina poljske, evropske i svetske istorije (od 1949. godine do 1960-ih), date kroz ljubavnu priču dvoje umetnika (Tomaš Kot i Joana Kulig briljiraju u glavnim ulogama). Pavlikovski se inspiriše Kusturicom (Otac na službenom putu) i Kunderom/Kaufmanom (Nepodnošljiva lakoća postojanja), a sve u želji da prikaže sudbinu intelektualaca u vremenu totalitarnog režima. Uz pomoć crno-bele fotografije i formata stvara se retro ugođaj, a svi segmenti Hladnog rata su na zaista visokom nivou, uključujući kostimografiju, scenografiju, muziku…  Sve u svemu: u pitanju je prvoklasno filmsko uživanje koje nikako ne smete da propustite ako volite kvalitetan umetnički film. Našim gledaocima će posebno biti zanimljiv deo filma koji se odigrava na jugoslovenskom primorju, a tokom koga poljsko umetničko društvo izvodi čuvenu srpsku pesmu Svilen konac.

Dogman

Počeli smo s poljskim filmom, nastavljamo s italijanskim. Dogman je izvanredan, pa ne čudi što je na dodeli italijanskih nacionalnih nagrada ostvario potpunu dominaciju. Film je premijerno prikazan u zvaničnoj selekciji Kana i nagrađen za glavnu mušku ulogu (Marčelo Fonte). Mateo Garone publici nudi autorski film koji sjajno funkcioniše u svim svojim segmentima. Radnja je smeštena u ruševno predgrađe Napulja i prati život Marčela, divnog malog čoveka koji se izdržava tako što frizira pse i na malo diluje kokain. Marčelov život u potpunosti uništava Simon, njegov nazovi prijatelj, gromada od čoveka koju pokreću najniži porivi. Priča je krajnje jednostavna i deluje sveže, bez obzira na poznate motive koje Garone koristi. Izuzetna gluma dvojice aktera je emocionalno kormilo filma, a dosta im pomažu i epizodisti – svi odreda odlični. U svojoj suštini, ovo je jedan veoma liričan film smešten u sirotinjski deo Napulja, a uloga koju je stvorio Fonte je antologijska.

Crni anđeo (El Angel)

Dok čekamo novu režiju velikog Almodovara, pred našu publiku stiže ovaj argentinsko-španski film u njegovoj produkciji. Reditelj Luis Ortega je svoj scenario zasnovao na po zlu čuvenom kriminalističkom slučaju koji je 1971. potresao Argentinu i koji se još uvek prepričava. Karlos Robeldo Puč, plavokosi tinejdžer anđeoskog izgleda, uhapšen je i optužen da je počinio jedanaest ubistava, a uz to još sijaset drugih zločina. Dvosatni film prikazuje kriminalni put Karlosa, momka sa velikom željom da ubija. Zašto? Zato što je rođen loš. Drugog objašnjenja nema, pošto je njegov porodični život prikazan kao idiličan (brižnu majku glumi Sesilija Rot, jedna od Almodovarovih muza). Najstrašniji Anđelovi zločini nisu prikazani i pomenuti u filmu, što njegov lik čini dopadljivijim nego što je stvarni Karlos ikada bio. Gej motiv je veoma zanimljivo postavljen, mada je primetno da je Ortega želeo da dopre do što šire publike, pa je pojedine aspekte priče ublažio. Film je premijerno prikazan u Kanu, nakon čega je u argentinskim bioskopima ostvario rekordnu gledanost.

Kapernaum (Capernaum)

Niz preporuka nastavljamo filmom libanske rediteljke Nadin Lebaki, ostvarenjem koje je nominovano za Oskara i nagrađeno na brojnim festivalima širom sveta, uključujući i ovogodišnji Sarajevski filmski festival. Glavni junak filma je dečak Zain koji tuži svoje roditelje zato što su ga rodili iako nisu imali uslove za to, i tako ga  gurnuli u svet siromaštva i beznađa. Ispričan retrospektivno, Kapernaum prikazuje svu bedu Libije i njene najsiromašnije stanovnike. Maleni Zain biva primoran da se brine sam o sebi, a kasnije i o bebi mlade Etiopljanke sa kojom se sprijateljio i koja je odvedena u pritvor. Svet Kapernauma je izuzetno mračan i surov, tim pre što je autentičan. Beda, beda, beda… Svuda. I poneki dobar čovek ili dete izgubljeni u svoj toj prljavštini, potpuno obespravljeni i odbačeni. S druge strane, ovaj film u sebi istovremeno sadrži nešto neuništivo optimistično. Rediteljka nudi filmsko iskustvo koje bez ulepšavanja prikazuje stvarnost, istovremeno sa snažnom željom da se ono loše promeni. Film je doživeo petnaestominutne ovacije nakon premijere u Kanu, a na ovom čuvenom festivalu mu je pripala Nagrada žirija.

Šavovi

Možda pomalo iznenađujuće, a možda i ne, na listi esencijalnih našao se i jedan srpski film. U pitanju su Šavovi, nova režija Miroslava Miše Terzića, do sada ljubiteljima sedme umetnosti poznatog po filmu Ustanička ulica. Prva četiri filma u ovom tekstu prikazana su premijerno na Kanskom filmskom festivalu, a nakon toga, letos, u Sarajevu, gde sam ih i iskusio na velikom platnu. Šavovi će pre Festa biti deo prestižnog Berlinskog festivala, u okviru programske celine Panorama, što već samo po sebi govori da je u pitanju film na koji treba obratiti pažnju, što ja sa zadovoljstvom potvrđujem pošto sam pre par meseci imao priliku da pogledam radnu verziju ove drame. Gledano u okvirima srpskog filma, Šavovi svakako spadaju među najbolja ostvarenja nastala u prethodnom periodu, a dobro se drže i u evropskoj konkurenciji. Na portalu City Magazina će o Šavovima biti više reči nakon prikazivanja na Festu (očekujte jednu detaljnu filmsku kritiku, sa osvrtom na sve najvažnije aspekte), dok ova kratka preporuka služi samo da bismo vas podstakli da što pre obezbedite kartu za jednu od projekcija na FEST-u.

Međunarodni filmski festival – FEST 2019 održava se u periodu od 22. februara do 3.marta 2019. godine, a prodaja karata počinje 9. februara.