Marijana Janković: Gluma s puno akcenata

Kako je došlo do uloge u Pijavicama?

Dušan Spasojević, koji je jedan od scenarista filma, došao je na tu ideju. On je usled našeg dugogodišnjeg poznanstva znao koliko želim da radim u Srbiji, i onda se pojavila ta uloga Margarete, za koju je on smatrao da mi odgovara. A onda je reditelj Dragan Marinković odgledao neke od mojih filmova, i izrazio želju da radimo zajedno.

Kako vam se čine Pijavice sada kada ste ih pogledali na velikom platnu?

Mislim da je to više arthouse nego komercijalan film. Mnogo mi se dopada taj tamni izgled filma i taj triler-element da niko ni u koga ne može da ima potpuno poverenje. Čak do neke mere i volim što nam film ne daje odgovore na sva pitanja, već nas ostavlja da mi sami, kao publika, stvaramo naše priče od priče koja nam je prikazana.

I ranije ste morali da savladavate nove akcente – kako konkretno izgleda taj proces?

Imam sreću da sam od detinjstva naučila da učenje jezika ne mora da bude problem i muka. To što sam kao mala naučila danski brzo mi je dalo samopouzdanje da je to ipak laka stvar i tako sam brzo savladala i engleski, pa onda i nemački. A i vrlo me interesuju akcenti, volim da eksperimentišem s tim. Nedavno sam odigrala glavnu ulogu u islandskom filmu gde pola filma pričam islandski, a drugu polovinu poljski, srpski, engleski, ruski i danski. Islandski sam naučila tako što sam dva meseca svaki dan po šest sati sedela i učila taj jezik, a posle toga sam dobila mentora Islanđanina. Rođena sam u Crnoj Gori, i tamo sam živela do svoje šeste godine, tako da sam naučila da pričam crnogorski, onda sam, gledajući srpske filmove, naučila taj lepi srpski jezik koji ima neki čistiji ili bolje reći neutralan akcent. Tako sam pričala, vežbala, a i slušala druge kako pričaju i ponavljala reči na različite načine.

Pošto ste završili Dansku nacionalnu pozorišnu školu, koliko ste imali prilike i vremena da glumite i u teatru?

Tokom prvih godina karijere imala sam dosta pozorišnih predstava i većinom sam radila glavne i snažne ženske uloge: Elektra, Karmen, Gospođica Julija, Blanš, Čehovljeva Nina, a tu su bile i dve predstave makedonskog pisca Dejana Dukovskog. Ali, kako sam sve više i više počela da radim na televiziji i filmu, sve manje sam imala vremena da se vežem za pozorište na neki duži period. Tako da me je filmski svet polako ukrao iz voljenog pozorišta. Ali ipak često mi se pojavi želja da opet stanem na scenu, što nije isključeno da će se desiti ako dobijem pravi izazov u pravo vreme.

Pošto imate iskustva i na tom polju – koja je glavna tajna privlačnosti nordic noir-a kao talasa i TV žanra?

Mislim da je glavni adut sve što ima distancu u odnosu na holivudski model brzo ispričane priče iz krimi-žanra. Osim toga, i realizam, minimalizam i hrabrost da se priče razvijaju sporo i da karakteri imaju realistične živote, gledaocima je prepoznatljivo. Samim tim, publika se tako drži na dlanu. Mislim da to rađa sporo i pažljivo građenu napetost, koja, između ostalog, čini nordic noir toliko popularnim.

Neizbežno pitanje – sarađivali ste i s velikim Fon Trirom. Kako je došlo do te saradnje i šta je najdragocenije što ste dobili iz nje?

Gospodin Lars fon Trir je oduvek bio na mojoj top-listi reditelja s kojima bih volela da radim. Poziv da učestvujem u filmu The House That Jack Built bio je nešto zaista posebno. Uloga je mala, pojavljujem se u samo dve scene, ali, kako se radi o filmu Fon Trira, nije mi bila bitna veličina uloge već njena funkcija koja mi je bila veoma zanimljiva. Već samo to što sam postala deo njegove vizije i njegovog filma ogromna mi je čast, jer je on veliki i pravi umetnik. Ono što me najviše iznenadilo jeste njegov humor, bio je vedar i uvek spreman na šalu i, naravno, na sarkazam. Ako pričamo o njemu kao reditelju, osetila sam da nije postojala nijedna rečenica koja nije bila dobro promišljena. Nije se pojavilo nijedno glumačko pitanje na koje on nije umeo i hteo da odgovori. A za vreme snimanja smo imali veliku slobodu da odradimo scenu kako mi mislimo da treba, i po tome je on onda formirao konačnu scenu. Ta saradnja je jedno divno iskustvo, koje ću, nema sumnje, dugo pamtiti.

Nedavno ste se okušali i na planu filmske režije – vaš kratki igrani film Maja je autobiografska priča, zar ne?

Jeste, to je jedan mali kratkometražni film od 22 minuta koji sam napisala, režirala i glumim ulogu svoje majke.

Maja će biti i deo filmske ponude Tribecca Filmskog festivala, koji je pokrenuo Robert de Niro?

Da, nedavno sam dobila tu divnu vest da će Maja biti u programu kratkog filma na Tribeca Film Festivala u Njujorku. Mnogo se radujem što ću ga prikazati i predstaviti američkoj publici, jer to će mu biti američka premijera. I posle toga ga, verujem, čeka jedan lep i bogat festivalski život po svetu.

Da li je Maja zapravo priprema za skori iskorak u pravcu režije i dugometražnog filma?

Jeste, trenutno, pored ostalih poslova, pišem dugometražni film koji ću i režirati. To će biti nastavak ovog mog kratkog filma, na tragu moje autobiografske priče. Kako je biti dete koje se doseli u novu zemlju, o toj razlici između moje dve zemlje, Danske i bivše Jugoslavije.

Šta možete u ovom trenutku da nam najavite na profesionalnom planu – na čemu trenutno radite, šta spremate, čemu stremite i čemu se nadate?

Trenutno radim na novoj danskoj nordic noir seriji koju će prikazivati HBO krajem godine. A pored toga što smo već pomenuli, pišem scenario za svoj dugometražni film. I nadam se novim i uzbudljivim projektima.