„Dani što nestaju”: Kako ne izgubiti pravog sebe

Puno je puta potezano pitanje da li umetnost postoji sebe radi, da li nam služi za puki eskapizam ili pak da iz nje naučimo nešto o stvarnom svetu i to i primenimo.

Stripovi su odličan medijum za ovakvu analizu, naročito kada prenose jednu životnu priču sa neuobičajenim preokretom, kao grafički roman „Dani što nestaju”.

Delo francuskog autora Timotija la Bušea odnedavno nam je na srpskom jeziku dostupno u tvrdom povezu u izdanju kuće Najkula i to je odličan povod da pišemo o njemu.

Moram odmah na početku da napomenem da ovaj strip krasi vrlo specifičan stil crtanja, koji na trenutke podseća više na azijsku nego evropsku školu crtanja i koji će mnoge možda i odbiti.

To je prvenstveno zbog toga što su likovi vrlo upečatljivi i u nekim situacijama prenaglašeni, pa može da deluje kao da je priča namenjena isključivo mlađim čitaocima, što uopšte nije slučaj.

Zbog toga, ako dobijete priliku da malo prelistate izdanje i vidite bogate boje i dinamičnu okolinu, probajte da to shvatite samo kao način za prenošenje jedne duboke priče.

Kako budete dublje išli u sve, videćete kako taj naizgled „sladunjavi” stil zapravo predstavlja odličan kontrast razvoju priče prepune etičkih dilema i sve jačih i destruktivnijih osećanja.

Da vam tu priču ne bih previše kvario, otkriću samo nekoliko ključnih detalja i osnovni zaplet, koji se umnogome produbljuje na oko 200 strana ovog sjajnog dela.

Pratimo Libena Marešala, 23-godišnjeg mladića koji je posvećen tome da postane uspešan akrobata, po cenu toga da nema drugi plan u životu niti neku drugu motivaciju osim da igra video igre.

On ima devojku i prijatelje i zapao je u rutinu svakodnevice koja mu je u neku ruku lagodna poput dečjeg sna, ali se to menja kada počne da zaboravlja dane.

Tačnije, počinje da „gubi” svaki drugi dan i malo pomalo, saznaje da tih dana njegovo telo preuzima Drugi, koji se ponaša potpuno drugačije od njega i čiji ciljevi se ne poklapaju sa njegovim.

Odatle kreće niz neprijatnosti i nepraktičnih situacija za obojicu, uprkos tome što se uspostavlja neka vrsta komunikacije između njih i ne odvija se sve baš onako kako je Liben pretpostavio.

Oni pronicljiviji čitaoci verovatno su već pretpostavili da se radi o nekoj vrsti disocijativnog poremećaja identiteta, ali više od toga vam neću otkrivati, već ostavljam da se prepustite sami.

„Dani što nestaju” započinju Libenovim nastupom u cirkusu i, pomalo neuobičajeno, prvo što vidimo je niz kadrova bez teksta u kojima dominira pokret i ozbiljnost pod svetlima pozornice.

Do kraja stripa shvatićemo koliko je važna uloga tišine i svaki izraz lica koji se menja tokom vremena, odnosno koliko ljudske interakcije zapravo zavise od neverbalne komunikacije.

Moram priznati da nisam u potpunosti bio spreman na emotivni uticaj ovog dela, što možda ima veze sa time što sam ga pročitao bez pauze, te vama preporučujem da po potrebi čitanje delite na etape.

Iako sa vrlo jasnim ciljem ne postoje poglavlja, ovaj strip može se podeliti na nekoliko celina i ne spada u ona dela koja se čitaju da biste se osećali bolje nakon njih.

Naprotiv, „Dani što nestaju” traže od čitaoca nepodeljenu pažnju i konstantno razmišljanje o tome kako bi se on nosio sa situacijom na papiru i koliko može da izdrži.

To je glavno pitanje koje se tiče Libena, da li će izdržati u telu sa Drugim, odnosno da li će se predati ili izboriti da povrati svoj život.

I dok analizirate njegovu sudbinu i pratite njegove postupke, zapitajte se malo i sami da li ste zapali u kolotečinu i ko vodi glavnu reč u vašem životu.