Filmska kritika: „To: Drugo poglavlje“

Piše: Đorđe Bajić

Pretakanje Kingovog romana u skupi holivudski film je od početka bilo osuđeno na teškoće, a reditelj Endi Mušeti i scenarista Gari Dauberman nisu uspeli sve da ih prebrode. Nepremnost da se radikalnije odstupi od romana i istovremeno nemogućnost da se prikažu ekstremniji segmenti Kingove vizije odneli su danak. Problemi prisutni u prvom filmu, u Drugom poglavlju postali su samo još očigledniji. Bez obzira na mane, To: Drugo poglavlje je vizuelno spektakularan horor koji svakako zavređuje pažnju poklonika žanra i gledanje na velikom platnu. Ambiciozni filmovi strave kao što je ovaj prava su retkost, pa ne treba da propustite mogućnost da ih doživite u bioskopu.

Nakon ogromnog finansijskog uspeha prvog dela (To je u bioskopima širom sveta zaradilo neverovatnih 700 miliona dolara, što ga je učinilo najgledanijim hororom svih vremena), nastavak je postao neminovnost. Sa dvostruko većim budžetom u odnosu na prvi deo, Mušeti je domaćinski pristupio izradi nastavka. U produkcionom pogledu, To: Drugo poglavlje je čisto savršenstvo: retko se u ponudi nađe ovako ozbiljno urađen horor, pa još sa sjajnom glumačkom podelom. Džesika Čestejn, Džejms Mekavoj i Bil Hejder su udarna imena, mada i ostali, manje poznati „odrasli Gubitnici“ veoma dobro glume i čine kompaktnu sedmorku. Tu nema greške. Problem je, paradoksalno, što je adaptacija previše verna Kingovom romanu koji u delu priče u koji su uključeni odrasli junaci veoma često deluje naivno i mehanički. Raspored narativnih linija u knjizi (sloj prošlosti, sloj sadašnjosti, pa tako do kraja) bolje funkcioniše nego kada se priča podeli u dve filmske celine koje razdvaja 27 godina.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Doduše, Drugo poglavlje je krcato flešbekovima koji su, opet paradoksalno, najslabiji delovi filma. Lepo je sve to snimljeno, ali je suštinski nepotrebno – scene u kojima se odrasli Gubitnici prisećaju kako ih je To terorisalo pre gotovo tri decenije su čist višak: sve smo to detaljno videli u prvom filmu (podrazumeva se, uostalom, da su gledaoci drugog poglavlja provo pogledali prvo), znamo da su svi preživeli krvavo leto u Deriju, pa nema potrebe da gledamo kako Penivajz bezuspešno napada klince, bez obzira koliko su specijalni efekti dobri. Prvi film je trajao dva sata i petnaest minuta. Drugi je duži za 35 minuta, što ga čini gotovo trosatnim iskustvom. To je zaista previse, To ipak nije Gospodar prstenova. Da su ti segmenti sa mladim junacima izbačeni ili svedeni na minimum, film bi mogao da prodiše, a odrasli bi bili dodatno razrađeni: Mušeti je sentimentalan i ne usuđuje se to da uradi, verovatno i iz razloga što je svestan da su uspehu prvog filma ključno doprineli mladi glumci. Ali, novi film treba da ispriča priču odraslih junaka, njihove dečje strahove smo već upoznali, podsećanje zaista nije potrebno.

Ovo je problem i zbog toga što je iz Drugog poglavlja gotovo u potpunosti izbačen krak sa Bilovom suprugom (prava šteta, imajući u vidu način na koji je ovaj lik iskorišćen u knjizi), dok je Beverlin nasilni muž ostao samo jedna velika nedorečenost. Ako je neko trebalo da bude izbačen iz filma, onda je to odrasli Henri Bauers – umesto da, kao u prvom delu, predstavlja dodatnu pretnju, lokalni siledžija je ovde reduciran na prilično besmislenu i antiklimaktičnu epizodu, što je bio problem i u romanu. Lepih detalja ima, Mušeti se svojski trudi da nam pokaže šta sve zna i ume. Tu su i neka sjajna blic pojavljivanja (Gzavije Dolan, Piter Bogdanović, Brendon Krejn koji je glumio mladog Bena u televizijskoj adaptaciji iz 1990, pa i sam Stiven King), što je svakako za pohvalu, ali uz ovakvu strukturu i česte (i preduge) flešbekove pažnja gledalaca počinje da luta… U filmu se stalno nešto dešava, ali dosta toga što se dešava nije neophodno i samo razvodnjava priču.

Problem je i u glavnom negativcu. Bil Skarsgard je i dalje fascinantan kao Penivajz, mada je klovnov asortiman trikova počeo da se ponavlja (u Drugom poglavlju je, po svemu sudeći, planski posejano seme za prednastavak, pa sve tajne monstruma iz kanalizacije namerno nisu otkrivene, nedostaje ona tragična usamljenost izgnanog čudovišta koja tako uznemirujuće isijava u romanu). Uz to, nekoliko „otkrivenja“ o likovima koja su data u filmu (u Mušetijevoj verziji se, na primer, ispotavlja da je jedan od Gubitnika prikriveni gej – čega nema ni u nagoveštaju u knjizi), deluju prilično budalasto i nakalemljeno. Ali, takav je i film u celini.

To: Drugo poglavlje je film koji je pre svega namenjen poklonicima prvog dela (a njih, nesporno, ima u milionima). Svi oni koji su pre dve godine pogledali To i uživali, pogledaće i ovaj nastavak i zaokruženje priče – neće svi biti oduševljeni kao prvi put, ali verujem da će većina iz bioskopa izaći dovoljno zadovoljna da se ne osete prevarenim. Oni kojima prva polovina nije legla, nemaju šta da traže u bioskopu. U zbiru, Mušeti uspeva da isporuči dva blokbastera koja će, nadam se, doprineti popularizaciji horora i stvaranja uverenja da u filmove ovog žanra treba ulagati. To nije mala stvar.