Film “Melanija” snimio je reditelj koga Holivud ne voli: Novac i moć i potpuni promašaj

„Melanija“, film o Melaniji Tramp u režiji Breta Ratnera, predstavlja se kao ozbiljno ostvarenje, ali u praksi deluje kao lažni dokumentarac, gotovo parodija. Da je neko pokušao da snimi film koji ismeva aktuelnu prvu damu Sjedinjenih Američkih Država, teško je zamisliti šta bi radio drugačije.

Ovaj beskrajni film, dug gotovo dva sata, prati Melanijin glas iz offa, dok nas vodi kroz navodno ključne trenutke u dvadeset dana koji prethode drugoj inauguraciji njenog supruga: biranje materijala za kaput, proveru da li je haljina odgovarajuće dužine, odobravanje dizajna za svečanu večeru i razgledanje nameštaja za buduću sobu njenog sina Barona. (Nažalost, nikada ne saznajemo koji je komodu izabrala.) „Moja kreativna vizija je uvek jasna“, izgovara ona, vraćajući se toj misli više puta tokom filma, piše Veniti Fer.

Ovo jeste delo propagande, ali reditelj Bret Ratner nije ni blizu Leni Rifenštal. Nedostaju zadivljujući vizuelni kadrovi i hipnotišuća montaža po kojima je nemačka autorka bila poznata; umesto toga, Ratner nudi beskrajne snimke kičaste, preterane Tramp estetike, dok Melanija lebdi kroz Tramp Tauver, privatne avione, kolone limuzina i gala večere, sve dok konačno ne stigne u Belu kuću. Uvodni kadar dokumentarca prikazuje panoramu Mar-a-Laga u svom pozlaćenom sjaju, uz pesmu „Gimme Shelter“ grupe Roling Stouns. „Silovanje, ubistvo – samo jedan korak dalje“, obećava glas Mika Džegera.

Pre nego što je praktično prognan iz Holivuda zbog optužbi za seksualno zlostavljanje (koje je negirao), Ratner je bio najpoznatiji po režiji serijala „Rush Hour“. Zbog toga sam barem očekivala dinamičan ritam i neku vrstu drame. Ništa od toga: gledanje ovog filma je poput posmatranja kako se zlatna boja suši.

Teško je reći da li je Melaniji sve to jednako dosadno kao i meni. Tokom većeg dela filma ostaje neprozirna, s licem zaleđenim u elegantnu masku. Jedini trenuci kada zaista deluje življe jesu kada je Ratner nagovara da pevuši uz svoju omiljenu pesmu, „Billie Jean“ Majkla Džeksona, i kasnije, dok igra uz „YMCA“ grupe Vilidž Pipl na jednom od inauguracionih događaja. U nekoliko navrata Melanija sa tugom govori o smrti svoje majke i čak dopušta kamerama da je prate do Katedrale Svetog Patrika, gde pali sveće. Ipak, tokom čitavog filma ne dolazi ni do kakve vidljive promene u njenom ponašanju.

Takav trenutak mogao je da bude odličan uvod u segment o Melanijinoj prošlosti — detinjstvu u Sloveniji, manekenskoj karijeri i pozadini koja bi dala kontekst njenoj transformaciji u Trampovu suprugu. Umesto toga, dokumentarac ostaje zarobljen u sitnicama marša ka Trampovom drugom mandatu. Ne pominje se upad u Kapitol 6. januara 2021. godine; umesto toga, kamera klizi preko kadrova Kapitola koji se priprema za inauguraciju — sada predstavljenog kao simbol Trampove trijumfalne moći.

Neki od trenutaka iza kulisa blago su intrigantni: vidimo kako Melanijin šef kabineta sa zadovoljstvom odbija zahtev Meta Belonija sa portala Pak za informacije o vrtoglavo skupom Amazonovom ugovoru vezanom baš za ovaj dokumentarac. Na inauguracionoj večeri kamera prelazi preko Ilona Maska, Marka Zakerberga, sudije Vrhovnog suda Breta Kavanoua i osnivača Amazona Džefa Bezosa, dok Melanija objašnjava da su upravo donatori omogućili Trampov drugi mandat.

Gotovo sve što Melanija izgovara u filmu zvuči kao kliše — fraze o poštovanju ustava, „poštovanju drugih“ i o tome kako smo, bez obzira odakle dolazimo, „povezani istom humanošću“. Međutim, u svetlu protekle godine, pa čak i protekle nedelje, te reči deluju posebno isprazno: u severoistočnom delu Los Anđelesa, gde sam gledala film, služba ICE aktivno privodi lokalne baštovane i ulične prodavce.

Mala publika u bioskopu — uglavnom žene srednjih i starijih godina — nije delovala uznemireno. Smejale su se sceni u kojoj Trampovi čekaju da se nameštaj Bajdenovih iznese iz Bele kuće, a jedna žena u mom redu uzviknula je „ooo“ gledajući neke od modnih izbora prve dame. Uz Ratnerovu pomoć, Melanija se predstavlja kao zagonetna kraljica carstva, simbol večne dinastije, sa Belom kućom kao Versajem. To je fantazija koja se raspršuje čim izađem iz bioskopa i suočim se s grupom demonstranata koji protestuju protiv ICE-a.