Ekskluzivno: Početak druge sezone „Senki nad Balkanom“ donosi upravo ono što smo i priželjkivali
Prva sezona Senki nad Balkanom je pre dve godine vratila veru u srpsku televizijsku produkciju: Dragan Bjelogrlić i njegova ekipa su tada pokazali da i u našim (ne)uslovima može nastati serija koja će po produkcionom i narativnom zamahu parirati stranim produkcijama. Na našim malim ekranima se odavno nije pojavila jedna tako brižljivo urađena i zaokružena serija, primetili su tada mnogi, pa i potpisnik ovih redova, a to je samo podiglo očekivanja kada je u pitanju druga sezona i nove pustolovine sada već dobro poznatih junaka.
Ako se po prvoj epizodi sezona poznaje, drugi ciklus Senki nad Balkanom ne samo da je održao postojeći kvalitet, već ga je i unapredio. Devedeset minuta prve epizode druge sezone pokazatelj su da je ekipa veoma ambiciozno i predano pristupila izradi novih epizoda… Radnja je smeštena na sam kraj 1933. godine, što znači da je pomerena nekih šest godina u odnosu na događaje opisane u prvih deset epizoda. Tokom tog vremena, u životima junaka se dogodilo dosta toga: ono što ću otkriti jeste da se Andra Tanasijević (Dragan Bjelogrlić) povukao iz aktivne policijske službe, te da sad već iskusni Stanko Pletikosić (Andrija Kuzmanović) ima novog partnera, mladog inspektora Božidara Zečevića (glumi ga Marko Grabež). Nakon zgodne montažne sekvence sačinjene od arhivskog i naknadno snimljenog materijala, epizoda dobija na zamahu otkrićem ritualno masakriranog tela srpskog oficira na Avali, nakon čega slede pritisci s vojnog i državnog vrha na Tanasijevića i Zečevića da se ovaj slučaj zataška i što pre stavi ad acta… Istovremeno, rasplamsava se sukob između žitelja Jatagan male (predvodi ih preduzimljivi Krojač u tumačenju Nenada Jezdića i njegova družina, sada pojačana novim licima) i sve bogatijeg i uticajnijeg Alimpija Marića, zvanog Kaluđer (Gordan Kičić), beskrupuloznog oportuniste čije su mahinacije i zločini obeležili prvu sezonu. Nakon što se sazna da gradske vlasti planiraju da sruše Jatagan malu (scenaristički potez koji nove Senke čini veoma aktuelnim), situacija se zaoštrava i postaje jasno da je sukob šireg obima neminovan.
U produkcijskom pogledu: greške nema. Zaista ne pamtim kada sam video ovako kompetentno i sveobuhvatno oživljavanje epohe u nekom našem projektu (u to uključujući i filmske). Šotrijanska kamernost i skučenost je zamenjena epskim zamahom koji stvara iluziju da junaci Senki nad Balkanom bivstvuju u „stvarnom svetu“ i da nisu prostorno ograničeni i sputani produkcionim ne/prilikama. To sve stvara preduslove da se narativ razvije i razbokori, što je za seriju ovog tipa od ključne važnosti. Delovi koji se dešavaju u inostranstvu izgledaju kompetentno i „bogato“, posebno italijanski deo. Kostimi i scenografija su sjajni, ima dosta novih lokacija u odnosu na prethodnu sezonu i vidi se da se nije škrtarilo: sve sa završnicom epizode koja se odigrava u Kaluđerovom raskošnom noćnom klubu koji priziva u sećanje, ali ne i plagira, ono što smo ne tako davno videli u sjajnoj nemačkoj seriji Berlin Vavilon koja je, uz britansku Birmingemsku bandu, jedan od uzora-vodilja tvoraca Senki.
U odnosu na prvu sezonu, ima izmena u scenarističkom timu. Dragan Bjelogrlić, Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović su i dalje tu, ali ne i Danica Pajović. Scenarističko pojačanje stiže u vidu Bobana Jevtića, a njegov dolazak je dobrodošao. Prva sezona Senki bila je snažno senzacionalistički obojena, često na granici eksploatacije, što je svakako imalo svojih čari, mada je umelo i da povremeno gurne radnju u pravcu petparačkog poentiranja. Provokacija, intriga i uzbuđenja ima i na početku druge sezone, ali je pristup znatno suptilniji i, reklo bi se, promišljeniji. Priči treba nekih deset-petnaest minuta da uhvati na ubrzanju, da se iskristališe u kom smeru će se radnja kretati, a onda se sve lepo poveže i „klikne“. Naravno, ovo je samo prvih 90 minuta priče koja će ponuditi još devet sati sadržaja, zaplet i motivi druge sezone se tek naziru, ali ekspozicije ima taman toliko da zaintrigira na dalje gledanje, a bez otkrivanja većine tajni. Pošto je broj likova impozantan, valja pohvatati nove relacije i prisetiti se starih, što zahteva koncentraciju i vreme. Već prva epizoda druge sezone je dovoljna da se to postigne i pripremi teren za ono što dolazi, što nije mali uspeh imajući u vidu narativni zamah.
A taj narativni zamah je veoma širok. U prvoj epizode druge sezone pojavljuju se mnogi od ranije poznati likovi, ali i sijaset novih. Kuzmanović postaje glavni nosilac radnje, dok je uloga Dragana Bjelogrlića (na prvi pogled) u dubokom drugom planu. To stvara zanimljivu novu dinamiku, čemu doprinosi i promena odnosa između Pletikosića i Bojane Antić (uvek sjajna Jovana Stojiljković). Ono što raduje jeste da je lik fatalne Maje Davidović (Marija Bergam) znatno unapređen u odnosu na prvu sezonu: Maja je sada postala prava svetska žena, udata i sa bogatim životnim iskustvom, što je čini kopleksnijom i životnijom u odnosu na ono što smo videli u prvoj sezoni. Tome doprinosi i sama Marija Bergam čiji je nastup u novoj sezoni upečatljiviji i ubedljiviji: lepa glumica se konačno saživela sa likom koji tumači i to rezultira nizom efektnih scena koje samo otvaraju apetit za ono što sledi.
Što se novih lica tiče, ima ih toliko da ih je nemoguće sve pobrojati… Glavno glumačko pojačanje je stiglo u vidu srpske „glumačke aristokratije“, koju predvode Vesna Trivalić, Bogdan Diklić, Igor Đorđević, Nataša Ninković, Raša Bukvić… Gotovo svi oni su se našli u ulogama koje su znatno drugačije od onog po čemu su ovi glumci do sada najprepoznatljiviji, a što njihovim pojavama daje na svežini. Glumački ansambl je masivan, a svi su odlično raspoloženi i uigrani – sa svega par slabijih glumačkih kreacija. Po običaju, Dragan Bjelogrlić sastavlja glumačku podelu kombinujući već dokazane glumce i mlade nade. Pored, već pomenutog Marka Grabeža, potencijalno veoma zanimljivu rolu u drugoj sezoni Senki ima sve traženija Ivana Dudić. Alekseju Bjelogrliću, sinu Dragana Bjelogrlića, poverena je krupna uloga mladog mangupa iz Jatagan male u kojoj se on izvrsno snašao – imajući u vidu pokazani telenat, sasvim je moguće da će Senke mladom glumcu poslužiti odskočna daska za dalju uspešnu filmsku karijeru. Serija je osvežena i brojnim glumcima iz regiona, što je i u prethodnoj sezoni bila praksa, a sada i dodatno dobija na zamajcu. Od novopridošlih stranih glumaca treba izdvojiti Leonu Paraminski koja je senzacionalna i čija je saigra sa Marijom Bergam, slutim, jedan od glavnih aduta nove sezone. S tim u vezi, treba istaći i pojavljivanje Stipeta Ercega koji glumi Majinog muža. Naravno, pun potencijal novih likova tek ostaje da se vidi, ali prikazano je veoma obećavajuće.
Dragan Bjelogrlić je režirao prvu epizodu druge sezone i veoma vešto žonglira svim tim likovima i narativnim obiljem. Primetno je da je Bjelogrlić sve veštiji i opušteniji iza kamere, što raduje. Njegova režija je zaista dobra, što se posebno primećuje u završnici epizode u kojoj su tri narativne niti objedinjene u uzbudljivu montažnu sekvencu. Kada režiraju za televiziju, naši (i ne samo naši) reditelji imaju tendenciju da „odrade posao“. Ne i Bjelogrlić. On režira ne štedeći se, a to se i vidi u svakoj sceni, u svakom kadru.
Nakon Sarajevskog filmskog festivala i Filmskih susreta u Nišu, gde je prva epizoda druge sezone po prvi i drugi put javno prikazana, širi auditorijum će novu sezonu Senki nad Balkanom biti u prilici da pogleda krajem oktobra na Televiziji Nova S. Kada sezona odmakne, dobićemo zaokruženiju i potpuniju sliku o dometima (neki od najavljenih aduta, poput pojavljivanja Petra Strugara, u prvoj epizodi druge sezone nisu iskorišćeni), mada je jasno da je pred nama izuzetno zanimljiva serijska jesen, te da je već je sada sasvim izvesno da će se Bjelogrlićeva serija boriti za sam vrh kada su kvalitet i gledanost u pitanju. Zadovoljstvo je videti da druga sezona Senki nad Balkanom nije otaljavanje i oslanjanje na staru slavu (što ume da se desi i kod nas i u svetu kada uspešne serije/filmovi dobiju nastavak), već ambiciozna televizijska produkcija koja treba da granice pomeri još dalje.
Fotografije: Aleksandar Letić