Gledao sam 6 epizoda serije “Sablja”, i sad znam šta je falilo ovoj priči sve vreme

“Sablja” se primakla kraju, a dok se sprema njeno finale za predstojeći vikend spremni smo da damo skoro pa konačan sud o ovoj seriji.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

“Sablja” se emituje već nekoliko nedelja, i komentari su najblaže rečeno podeljeni. Što je razumljivo i očekivano. Već nekoliko nedelja želim da napišem koju reč, ali nisam bio srećan onim što sam video. Nisam bio razočaran, imalo je tu što šta pozitivno da se istakne, ali nešto je sve vreme falilo. Sve do 5. i 6. epizode koje su odskakale po kvalitetu i uzbuđenju od ostatka serije i tada sam imao epifaniju, da ne kažem rasanicu, po ovom novosrpskom.

Falili su cojones, balls, iliti oprostite na izrazu i prostačkom mi jeziku ali mu*a. U prethodne 4 epizode serija je delovala kao da ne želi nikome da se previše zameri i da priča teče ustaljenim tokom struje koja je usvojena, u kojoj su glavni negtivci oni sa poternice kao i oni koji u stvarnom životu robijaju za zločin ubistvo premijera.

Ako počnem ovu rečenicu sa nisam teoretičar zavere, ali…znam da neću zazvučati dobro i normalno, ali slučaj ubistva Đinđića je toliko prljav, čudan, zbrzan, sa gomiletinom stvari guranim pod tepih, da ako se već rešite da pravite autorsku viziju svega, kako već piše na početku svake epizode, onda zaista je sve žali bože bačenih para na dobru produkciju i odličnu ekipu ako nam ponavljate priču koju smo btw već gledali u drugoj, jako dobroj seriji pre par godina a ime joj je “Klan”, ali i u bezbroj drugih dokumentarnih serija B92 i Insajdera koji su to uradili mnogo temeljnije i hrabrije.

Otud su 5. i 6. epizoda u kojoj se nišan okreće ka službi državne bezbednosti kao i “izmišljenim” likovima koji su se vešto skrivali od “Sablje” i koji iz senke vedre i oblače još od devedesetih pa do, možemo komotno reći, danas je svakako pomak u odnosu na to da su Šiptar i Kum ubili Đinđića zbog Haga (ne kažem da ovo nije istina, samo ‘ajmo malo da gledamo dalje). Na to još kad dodamo da upravo ti likovi koriste sve svoje porodične, prijateljske i kumovske veze kao zalog da im se ništa ne desi, e tad shvatamo da se ova serija pomalo bavi i sadašnjim trenutkom.

Naravno nije ni ovo ništa novo ni originalno, niti saopšteno sa nekom tonom hrabrosti, ali je makar pomak dalje od jurenja Zemunaca po Meljaku, viđenom u već pomenutom “Klanu”, ali i 350 drugih dokumentaraca i tv priloga.

Šta nam je sve donela “Sablja”?

Da se vratimo na početak. Serija prati miks izmišljenih i istorijskih ličnosti na obe strane zakona. Onih koji se trude da pronađu ubicu pokojnog premijera, i onih koji su krivi za sve, kao i onih trećih koji rade javno za prve, a ustvari su na suprotnoj strani. U centru je Đinđić, koji na početku svake epizode se nalazi u nebranom grožđu, u susretima sa ljudima koji bi mogli ili trebalo da mu pomognu a to ne rade, kao i u susretu sa onima koji će mu kasnije doći glave.

Kao što sam već napisao serija “Sablja” je i pre 5. epizode imala svoje pozitivne momente. Naime, reditelji i kreatori Vladimir Tagić i Goran Stanković su rešili da se po stilu oslone na skandinavske krimi trilere i to rade poprilično dobro. Sve svoje kreativne resurse su ustremili ka “izmišljenim likovima”, pa otud dva policajca (Štukan, Bandović) novinarka (Milica Gojković) i mali kriminalac (Lazar Tasić) zaista predstavljaju srce cele priče koju vredi pratiti i na koju se mogu nakalemiti stavovi i razmišljanja. Ostale priče za medije, ko koga glumi, kako izgleda sad a kako je izgledao, ne odgovaraju ozbiljnosti same tematike i zaista vuku seriju na drugu, pogrešnu stranu.

Pored istaknutih likova i glumci koji su ih otelotvorili su zaista odradili stvar na vrhuncu. Mladog Tasića nastavljamo da pratimo i nakon ove serije, Milica Gojković se već dokazala kao glumica koja ume sa sobom da ponese ženski borbeni lik, dok dvojac Bandović Štukan su u samom vrhu regionalnog glumišta i njihove vrhunske ostvarane uloge zaista nikog ne iznenađuju.

Od istorijskih ličnosti zaista treba istaći ulogu Dragana Mićanovića kao ubijenog premijera, s obzirom da sam prvi bio sumnjičav prilikom takvog izbora, ali Mićanović zaista vlada scenom dajući dovoljno imitiacije ali i ličnog kreativnog prizvuka koji odgovara samom tonu serije.

Postoji ta scena s početka druge epizode, za koju su se mnogi zalepili, i istakli kao možda i najbolju. Scena u kojoj vesti javljaju da je premijer podlegao povredama, i taksista koji zaustavlja saobraćaj i slavi. I dok serija pokušava da nam flešbekovima pokaže da postpetooktobarska vlada nije imala mnogo šanse u uspostavljanju države jer je morala da pliva u trulom sistemu koji nije mogao tek tako da se sruši izborima i paljenjem skupštine.

Potez taksiste koji se raduje samo podseća da taj “izmišljeni detalj u seriji” nije bio izolovan incident i da san o petooktobarskom optimizmu Đinđićeve vlade je bio samo san, i da je Srbija bila svakako osuđena da nastavi sa plivanjem u mulju onoga što su devedesete ostavile. U nizu komentara koje sam čuo i sa kojima sam saglasan, ova scena je ta Sablja koju su ljudi najviše želeli da vide i gledaju, a na “CSI Nemanjina” u kojoj se rešava slučaj ubistva Đinđića. Jer to smo u startu svi znali da sve svakako i ne smete da prikažete.

Ostale su još dve epizode do kraja, ali sam završtak ovog zapleta se naslućuje. Bilo kako bilo, sama serija se nalazi na samoj (zlatnoj) sredini odličnih uloga i zamisli, ali i praznije i već viđene priče koja danas u 2024. više i ne znači mnogo, ako nije povezana sa aktuelnim političkim trenutkom ili se otvoreno đonom ne kreće u pravcu političke pozadine ubistva. A očekivanja da će serija na RTS-u danas ići u tom smeru ulazi u domen naučne fantastike. Svakako je šteta, ali je i realnost zaključiti da bi i mnogo iskusniji od Tagića i Stankovića slomili zube na ovoj temi.