Rade Ćosić: Romansirana priča večitih rivala

Jesen je u poslednjih nekoliko decenija udarno doba za premijerne srpske igrane filmove; tako je sada u bioskope došao i film Ekipa u režiji Marka Sopića. Povodom premijere na divan smo pozvali Rada Ćosića, glavnog glumca, scenaristu i jednog od producenata tog ostvarenja zamašnijih repertoarskih ambicija.

Imajući u vidu dug i mukotrpan put ovdašnjih filmova do bioskopskih sala, koliko je ova, konačna verzija filma saobrazna onome što ste na početku imali na umu?

Većina scena je slična onome što sam zamišljao, svi glumci i fotografija na filmu su sjajni, to je glavni razlog zašto govorim ovako. A što se tiče te saobraznosti, sigurno je jedna scena ista slici koju sam imao pišući. Zbog te jedne scene vredi snimiti čitav film.

Kao i u slučaju filma Afterparti, i ovde si i jedan od producenata filma. Da li je producentsko zaduženje bilo iznuđen potez/sticaj okolnosti/nužnost ili tvoja odluka kako bi zadržao kontrolu nad filmom?

Najviše sticaj okolnosti, nisam hteo da imam kontrolu nad filmom, nijedan producent je nema, to je samo zamisao, ali sam donekle znao kako bih voleo da se ova priča ispriča. Bilo je bitno biti prisutan kao scenarista u telu glumca koji je producent. Moram da naglasim, za razliku od producenta filma Ad Astra, kod nas, an ženeral, mislim da je bavljenje produkcijom više slučaj nego pravilo, a ovaj moj slučajni slučaj broj 2, dokazuje da je biti producent kao umetnik u stvari borba umetnika za dobrom pričom. Put kojim se dođe do pozicije producenta jeste i uvek je samo dobra priča. To jest borba da se dobra priča ispriča, ne da se snimi film.

S tim u vezi, kako se nosiš s tim udvojenostima – glumac, producent i scenarista, budući da su te pozicije neretko i suprotstavljene?

Kako kao glumac dosta izbacujem, ali i dodajem, imao sam respekta prema sebi samo ukoliko je papir bolja verzija scene. Retko kad je papir bolji, čak i često hvaljeni i uspostavljen kao najbolji pisac svih vremena – Šekspir, ima rupa u narativnoj logici. S druge strane, redosled reči je vrlo bitan za ritam, a interni ritam scene zavisi od teksta koliko i od reditelja. Jedinstvo te dve stvari, glumca i teksta, čini film dobrim, bez obzira na režiju. Tarantino je rekao da bira glumce po tome da li mogu uverljivo da izgovore njegove replike, ne da li su dobri, svaki glumac ima interni ritam uz pomoć kog može da, žargonski rečeno, razbije repliku. Sticajem okolnosti mnogo dobrih glumaca u našem filmu ima vrlo sličan način razmišjanja s piscem, i to je osnova filma. Sjajna gluma, koju nisam dugo video na našem filmu, ne misleći na sebe u ovom slučaju.

U književnosti je poslednjih godina veoma hvaljena i tražena autofikcija, a čini se da autofikcije ima i u Afterpartiju i Ekipi – Afterparti, između ostalog, govori o iskušenjima mladog glumca, a i sam si igrao fudbal…

Prva priča je delimično bila oslonjena na autofikciju, a druga priča jeste biografija. Baza je biografija, čitav svet karaktera i sve ono što čini Ekipa jeste romansirana istina. Niko od likova ne postoji, ali su svi bazirani na realnim ličnostima. Sama fabula je u osnovi smišljena kao zaplet filma, a opet, u osnovi delimično jeste biografskog karaktera. U tome ima dosta i Tarantina, odnosno, zanesen njegovim rešenjima u okviru njegovih priča, govoreći o tretmanu, dosta sam naučio kad je u pitanju filmski jezik. Shvatio sam da je fikcija isto što i realnost ako se postavi u okvire realnosti, doduše, ostaće fikcija na ekranu, ali ako je na pravim mestima fikcija realna, onda je i sam film dobar. I fikcija i realnost imaju utemljenje u pravilima, filmski jezik je niz pravila od kojih je prvo biti precizan, a onda i osetiti šta to gledalac želi da vidi.

Čini se da i u Ekipi ima sličnosti s Afterpartijem i u smislu tačke na kojoj zatičemo glavnog junaka – u oba slučaja je pred njima sijaset varljivih šansi ali i opipljivih životnih problema i konkretnih prepreka.

Slično je, ali je daleko. U filmu Ekipa Zdravko je čovek koji ima talent i dobar je ko ’lebac, za razliku od Mareta koji je naduvani naduvenko, koji juri za nečim, nemajući ni talenat ni volju za radom. Zdravko je neko ko ima talenat, ali će ga proćerdati zato što ne želi obavezu; imati talenat je stigma, težina za koju ne znaju ljudi koji ga nemaju, težina koja te nagoni da pevaš ili glumiš svaki dan, da stalno razmišljaš o tome, ne spavaš, plačeš zbog toga što je neko rekao da je tvoj talenat mali, konstatno radeći na tome da budeš perfketan. To je priča o dečku koji želi na neki način da odbaci talenat, jer je to za njega previše, nije više igra igrati se lopte, to je sad obaveza. Tako da su onda svi za njega prepreka, možda zato i naiđe na ljubav svog života, mora da podeli teret s nekim.

Kako je došlo do spoja s Markom Sopićem, kome je ovo debi na planu celovečernjeg igranog filma?

Sopke je moj prijatelj već dugi niz godina, a upoznali smo se na fudbalu jednog kišnog februara. Sećam se da je bio rasni golgeter, nikad se nije vraćao u odbranu, pa sam se često pitao ko je ovaj čovek isti kao ja. Uglavnom, do saradnje dolazi kasnije, kako obojica volimo fudbal, nakon što dobijam ideju za film i seriju o večitim rivalima, i mi počinjemo priču i na kraju snimamo film.

Reklo bi se da ste od početka svesno išli u pravcu repertoarskog i potencijalno komercijalnog filma, te, da li je bilo ikakvih nedoumica oko izbora tog smera tokom rada na Ekipi?

Nikakvih. Znali smo da to želimo, a pre svega najviše da bismo došli do cele Srbije s ovom pričom. Ima tu dosta velikih scena, koje će biti upamćene, ako ni po čemu drugom a ono po tome kako su snimljene. Filmski jezik je bio presudan za ovaj projekat, iako mi nemamo žanrovskog reditelja niti imamo žanrovski repertoar, želeo sam da budemo što blizi tipu filma koji nazivamo blokbaster. Najbliže receno, pored razliičith referenci voleo bih da je ovaj film nalik filmu Park iz doba Jure. To je bio blokbaster, sa specijalnim efektima nepojmljivim za to doba, ali bloksbaster čija je sama ideja bila retko sjajna, predstavljena na neverovatan način. Dokaz da blokbasteri mogu da budu i autorski filmovi, upravo je taj film.

S kakvim očekivanjima ulazite u redovnu bioskopsku distribuciju, čemu se nadate i od čega najviše strepite?

Ne strepimo, nadamo se uspehu, jer smo svesni da imamo dobar film. Osnovni zaplet je, iako se to ne vidi odmah, ljubavna priča, i na kraju imamo iznenađenje za sve gledaoce koji su odrastali tokom serije Grlom u jagode.

Na kraju, šta ćemo sa zvezdašima?

Kako šta ćemo? Tu su – u filmu.

Ekipa

Beskrupulozni menadžeri, pomalo nasilni lovatori, jedna Italijanka, fudbalska zvezda Partizana i brat od tetke koji navija za Zvezdu, sreću se silom prilika za vreme derbija. To veče, jedna torba puna para mora biti isporučena čuvenom meceni ili će svi oni biti u nevolji.

Film je režirao Marko Sopić. Rade Ćosić je i autor scenarija. Direktor fotografije je Dimitrije Joković, a montažer Dragan von Petrović. Uloge tumače: Rade Ćosić, Andrija Milošević, Srđan Žika Todorović, Sergej Trifunović, Ivana Dudić, Dragan Jovanović, Lazar Đukić, Ljubomir Bandović, Miloš Timotijević…

Rade Ćosić je na planu filma odigrao i značajne uloge u ostvarenjima Montevideo, Bog te video; Montevideo, vidimo se! i Afterparti.