Bege Fank: Fascinacija repom kod nas nastaje na sličan način kao i svuda

Svako na svoj način, mahom dostojanstveno i u krugu porodice, ovih dana proslavlja i deset godina od pojave glasovite i ikonične rep-himnetine Znoj!, iza koje stoje Sevdah Baby i Bege Fank, a, osim toga, raduje nas i skoro prispeće Dobrog Repa, novog albuma zaslužnika Bege Fanka, deset godina a i duže hrabro na samom braniku smislenog repa. Otud i ovaj razgovor sa ovim pregaocem, lučonošom, a i barjaktarom.

• Dobar Rep, pa, nije li (sa tačke gledišta rep udarnika i velikomučenika) zapravo svaki rep dobar?

Pa, bolje bi mu bilo da jeste… što znači da još uvek nije, ali odmah dodajem da idemo ka tome da svaki bude (apsolutno) dobar! Verujem da je Dobar Rep LP odsudni momenat u tom procesu.

• Kako ide i kako prija rep kada se zađe u zrelije godine? Menja li se flow?

E, vidiš, to je dobro pitanje, ali ja ne mogu da odgovorim na njega jer, iz moje perspektive, još uvek nisam u „zrelijim godinama”, a iz perspektive koju deli većina ljudi – ja sam počeo posvećenije da snimam kad sam već bio u nekim zrelim godinama (od 31. godine naovamo), tako da nisam u mogućnosti da merodavno uporedim. Ali, čini mi se da vremenom sve postaje ležernije, nestaje potreba za bilo kakvim dokazivanjem, kao i da repovanje u zrelijim godinama postaje ekonomičnije, tj. više poštuje onaj princip „ne driblaj nego dodaj/šutiraj!”

• Šta je ono ključno što se dogodilo u srpskom repu od prvih koraka pa do danas kad, reklo bi se, repuje i kuso i repato? Obistinilo nam se ono „ne može da stane, neće da stane“?

Dobro si primetio da je omasovljenje jedna od glavnih odlika tog procesa, a ono je došlo kao posledica veće opuštenosti na različitim nivoima – stilskom, etičkom, tehnološkom… Zanimljivo je i to što kod nas ljudi mlađi od, recimo, ’85-tog godišta, uglavnom uče i odrastaju na domaćem repu pa i svetske rep uticaje prelamaju kroz neke praksom definisane, nepisane lokalne principe. Prema nekim tumačenjima je to loše, prema nekima je dobro, ali sigurno je da smo najviše zbog toga napravili jednu baš, u malo jačem smislu, našu scenu.

• Ako je nekada bilo „rep-rep-repujem, mlada sam, pa ludujem…“, šta bi bila najilustrativnija krilatica serbo-repa danas?

Na mladalačkoj liniji te prijave koju nam je Anči isporučila pre skoro 30 godina, najilustrativnija savremena domaća rep prijava bi verovatno bila „Ide gas!”. Pored nje, rekao bih da i „Kurčiti se mora!” hvata dosta bitnih momenata iz poslednje decenije, a očekujem da, sad kad sam završio rep Dobrim Repom, nadalje ta ključna prijava bude „Samo stilovanje, bogovanje”.

• Da li si u ovom dugom periodu bavljenja repom, njegovom odbranom ili fenomenološkim izučavanjem pronikao u bit srpske fascinacije repom?

Nisam se nešto preterano bavio tom temom, ali ovako na keca bih rekao da fascinacija repom kod nas nastaje na sličan način kao i svuda. Jednostavno, mnogo je ljudi širom sveta koji nemaju herca da pričaju lepo o sebi, da se predstave kao face, a u repu se (samo) o tome radi pa rep ljudima, kako bi rekao slogan jednog energetskog pića, „daje krila”. (Da ne kažem – daje im gas?!)

• Gde se zaturio borbeni i angažovaniji rep kod nas i nije li ovaj naše rep sada odraz planetarne estradizacije tog isprva alternativnijeg izraza?

Ono što se obično smatra „angažovanim” repom je, od samih početaka repa, zapravo alternativni izraz u okviru same rep muzike i hip-hop kulture u kojima je glavna stvar individualna pobednička priča („samo pričaj lepo o sebi”) što se jasno prepoznaje iz istorije razvoja afroameričke muškosti i tzv. „kul poze”. („Angažovanim” repom smatram, primera radi, stvari poput The Message – Grandmaster Flash & The Furious Five, Public Enemy opus, itd.)

Taj klasični „angažovani” ili „politički” rep je globalno već duže vreme marginalizovan – kod nas je, recimo, i dalje delimično prisutan u mejnstrimu onoliko koliko su prisutni Beogradski Sindikat i Marčelo – ali to je sve posledica toga što je ideja protestne umetnosti davno razvijena do kraja i iscrpljena.

Na drugoj strani, ima svojevrsnog angažmana, pa i borbenosti u tom „estradnom” repu.

Ali, evo, uzmimo npr. Dobar Rep LP… Reč je o albumu koji, doduše, nije „estradni”, ali nije ni „politički”, pa čak i uklanja samu ideju „borbe”, zatim ljubav i mržnju, itd. itd. Taj album samim ostvarenjem svog cilja – a to je zaključivanje kulture/tradicije otvorenog držanja do sebe, odnosno kurčenja kao glavne kulturne tekovine robovlasništva i kapitalizma pa, čak, i kao određene vrste sigurnosnog ventila u tim sistemima – raščišćava prostor za neke nove, drugačije postavke. Na taj način je Dobar Rep mnogo i angažovaniji i uspešniji u političkom angažmanu od nekog albuma na kojem se cela priča svodi na poentiranje društvenih problema ili nekakvo prozivanje raznih činovnika i/ili kukanje na pojave sistema koji se kritikuje.

Dakle, „nije sve tako crno, i mi smo deca sreće…”

• (Srećom), nema te u ovim estradnjačkim ’featuring…’ varijantama sa (neo)turbo-folkerima,  da li je to tvoj čvrst lični i estetski izbor ili te ni ne zovu i ne primećuju?

Ne bih rekao ni srećom, a ni nažalost. Jednostavno – to je što je. Ili, rečeno zen prijavom Mute Nikolića – „Ovo je sve normalno”.

Kad pričamo o razlozima, verujem da su među glavnima to što me ne primećuju, odnosno to što nemam publicitet. Odmah za tim i to što sam (vizuelno, pre svega) star za tu priču i što moj rep ne može da donese neku veliku korist estradnim radnicima jer – bar u ovom istorijskom momentu – nije narodna stvar.

Neki moji radovi jesu bili interesantni nekim ljudima sa estrade – pozdrav za Cviju i Gasttozza, pre svih – ali to je sve bilo u prvoj polovini moje „karijere” (2009-2015). Naravno da bih prihvatio saradnju sa bilo kim na osnovama koje definiše Dobar Rep, ali pošto sam objavljivanjem albuma zaključao tu priču i nemam razloga da više rimujem na taj način, estrada je propustila priliku.

• Pretpostavljam da i ti imaš mišljenje o pandemiji autotjunera i trepera…

I za to važi ona gorepomenuta Mutina prijava. Nemam načelno ništa protiv trepa kao što nemam ni protiv bilo kog drugog stila ili škole u okviru rep muzike i hip-hop kulture. „Ne smeta mi ništa, ne smeta mi niko / Svi rade to što rade jer oće dobar život”.

• Hoće li se i ovdašnji rep u nekom skorom trenutku vratititi korenima i/ili DIY izvorištu?

Ovdašnji rep je u ovoj deceniji najbliži ikad i svojim party rap a i hardcore rap korenima, a od nestanka bilo kakvog uticajnijeg oblika muzičke industrije sredinom 2000-tih, stvari se skoro pa isključivo rade po DIY principima. Verujem da se lokalni trendovi u vezi sa tim stvarima neće nešto bitno menjati u doglednoj budućnosti.

• Ove jeseni slavimo i deset godina od Znoja!, u kakvom raspoloženju i sa kakvim mislima ti pratiš taj jubilej?

Lajkujem to jako i slavim cvaki dan kao još jedan od bitnih praznika! Oduvek smatram da je Бегефанк ideja bitna za sve generacije koje obuhvata, pa nakon ovih prvih deset godina te ideje mogu najopuštenije da garantujem istrajnu i doslednu priču i u nastavku programa… Ide gas!

• Kao guru, što svakako jesi, uputi nas – šta čitati, šta slušati, koga i šta proučavati… da bismo spoznali suštinu dobrog repa…

Ko sam ja da sudim bilo kome pa, samim tim, i da preporučujem?! Ali, evo, da sam ja sad na nekom početku, prvo bih sebi preporučio Dobar Rep LP pa bih, nakon što ga preslušam, iskopao muziku, tekstove i filmove koji su na bilo koji način pomenuti na albumu, pa bih proveo 10-20-30 godina u upoznavanju svega do čega bi me dalje reference i asocijacije dovele, da bih se posle svega toga opet vratio na Dobar Rep i skapirao da je to to.

Naslovna fotografija: Deni Raičević