Iz Fride: Berza rečenica

Počela sam zaista da te pratim kad si se zaljubila. Pratila sam te i pre, ali sam prelazila preko tvojih tvitova nemarno i površno. Čudno je kako isto ime i ista slika nisu uticali da previdim da ima nešto drugačije u onome što pišeš. Tvoje reči odjednom svetle na ekranu i isijavaju istinu, nemoguće je to ne primetiti. Malo po malo, počela sam da tražim šta si poslednje napisala. Reči su ti kao zrelo naprslo voće, curi iskrenost iz njih. A to je sve što tražim u ovoj šumi šupljih dehidriranih formi.

Tada sam shvatila da ne pratim ljude, nego njihova stanja. Nisam te pratila dok se nisi zaljubila, a sad te pratim. Ti si tu nebitna i ja sam nebitna. Bitne su naše situacije koje se dodiruju, nadograđuju, prožimaju ili potiru. Mi smo samo akteri u njima. Bitna su stanja i, na kraju krajeva, bitne su misli kao takve.

Možda će najpopularniji tvit ikada biti tvit koji je napisao neko čije su sve ostale misli prosečne. Na društvenim mrežama nam je svima ravnopravno ponuđen jedan plato za misli koji se ne zaslužuje, niti se za njega treba boriti, on je jednostavno dat. On je berza rečenica.

Naše ličnosti su u senci te berze. Tviter je strukturalistički raj.

Oni mislioci koji su verovali da je jezik veći od čoveka, da je to sistem u kome čovek mora da se snađe i odredi, koji progovara kroz nas, služeći se našim znacima i govornim aparatom, šta bi rekli kad bi iskusili internet? Kad bi videli jezik kako se raspomamio i zagospodario čovekom na krajnje vulgaran način? To više nije metafizika, to je stvar prakse, opipljiv fenomen.

Mnoge poznate misli istaknutih ljudi kroz istoriju sada mi zvuče kao obični statusi i tvitovi. Ne odlični, nego obični. Ko zna koje misli bi se pamtile da su sve epohe imale berzu rečenica i da se nije čuo samo glas onih koji su se svojim likom i delom izborili da se čuju. Drugačije je bilo nekad. Sad je postalo nebitno ko si, misao se otuđila od čoveka i vrednuje se kao takva. Kad ceniš nečije mišljenje samo zato što je nečije, to je danas nesigurnost, pristrasnost i politička nekorektnost.

A kako ćemo da se snađemo u golom jeziku kad iz njega iskorenimo svaki autoritet ličnosti koja ga izgovara? Jesmo li dovoljno samostalni i zreli da nam nije potreban nikakav putokaz do vrednosti i smisla? Ili smo potpuno ošamućeni i izgubljeni u neartikulisanom izobilju diskursa kroz koji se krećemo omamljeni mirisom slobode i jednakosti, koji nije ništa drugo do fatamorgana u beskraju otuđenosti od drugih ljudi i sopstvenih misli?

Pismo je podivljalo. Hoćemo li da najašemo na njega kao na divlju zver i stopimo se sa odmetnutim sistemom u nekoj sasvim novoj civilizaciji? Ili ćemo pustiti da nas proždere? Ili ćemo pak, polako iznova da ga krotimo? Ne znam, tek je počelo.

Fotografije: Unsplash