Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Ivan Tokin: Plivanje

U poslednje vreme imam dosta problema s Deda Mrazom, poslednjih godina, mislim, nemam baš problema, ali naša veza izgleda nije tako stabilna kao što je nekad bila. Ranije se znalo, stigne pismo u koverti, ja ga pročitam i razumem ili ne razumem, i onda to što sam razumeo ili ne ima dramatičan uticaj na moj život, ali nema dileme da li smo u kontaktu. A poslednjih godina, jurim se s njim po rekama, moram da proveravam da li mi je pisao SMS ili mejl, pa onda jednom sam morao da idem kod njega kući, u goste da mu idem na Severni pol da mu vraćam pismo i onda ono prošle godine što mi je uradio, to stvarno bolje da ne pominjem.

Ja više ne znam kako da razumem naš odnos, ali veliki je on dečko, ako sam mu dosadio, valjda može lepo da mi kaže, tako da ja za sada računam da smo okej.

U svakom slučaju, sve vam ovo pričam jer ove godine opet ništa, nijedan kanal komunikacije nije mi promakao, nisam ga propustio u snu, nema ga po kafanama ni u rekama u koje imam pristup, nisam ga sreo a hodao sam, nisam ga otpevao a pevao sam, ni slučajno.

I onda uzmem ovako, uzmem olovku, uzmem u stvari crni flomaster koji ostavlja tanak trag i koji stalno držim u desnom džepu, i krenem da ga crtam. Nacrtam ga jednom i vidim nije on. Nacrtam ga opet i ništa. Kako znam da nije on? Pa liči, ali nije, znam kako izgleda Deda Mraz.

Crvena kapa i lososi, irvasi, patuljci, velike sanke, po snegu, po nebu, krug oko meseca pa pravo kroz odžak, u stomak. Crtam ga a njega nema. Nacrtao sam ga sto puta i nijednom ga nisam pogodio, u stvari svaki put je sve manje ličio na sebe. Svakim crtežom sam bio sve dalje pa sam prestao da crtam.

Onda sam pokušao da se ponašam kao da mi je sve jasno. Kao znam zašto ne mogu da ga nacrtam, kao primio sam poruku i razumem šta ona znači, mada mi je bilo jasno da mi ništa nije jasno, da se samo pravim jer mi je možda dosadila cela ta farsa, to dopisivanje s njim, da se pravim da dobijam pisma a u stvari ih sam sebi pišem.

Skoro da se sve baš tako završilo, ali nije. Kad sam jutros krenuo na bazen, dok sam stajao na semaforu, prišla mi je mala Ciganka, devojčica, tražila mi je sto evra ili tako nešto mnogo para, rekla je da može keš ili kartica, da mogu i auto da joj poklonim, odmah tad na semaforu, ja veliki u crnim kolima, i ona mala, rumena Ciganka u pocepanom zimskom kaputiću, musava i nasmejana, malo je i zaigrala dok je čekala poklon od mene.

Najčitanije

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Ovo su 4 tipa osoba koje daju previše sebe

Poslednjih godina, termin burnout se pominje kao jedno stanje uobičajeno i prisutno među ljudima koji daju previše sebe na poslu.…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…

Pouke iz prošlosti: O beznađu i odlasku na kraj sveta

„Nada umire poslednja“ – poznata je izreka, potvrđena nebrojeno puta tokom prohujalih vekova. Međutim, šta da se radi kada nada…