Recenzija albuma „Nećemo promeniti svet“ grupe Dram: Da nam živi, živi indi-pop! Na mnogaja leta još!
Znate priču o Stjuartu Prajsu? Trebalo bi, jer reč je o jednom od najveštijih i najznačajnjih muzičkih producenata današnjice. Osim toga, Prajs je i integralni deo sjajnog benda Zoot Woman, koji bi, doduše, mogao i znatano češće da objavljuje odlične albume, na šta su nas navikli u ovih dvadesetak godina. Stjuart Prajs je izrazito važna stavka i (stilska i svaka druga) referenca u priči o vrlo, vrlo, vrlo… dobrom debitantskom albumu beogradskog benda Dram.
Tiho oduševljenje koje Dram sve zamašnije i sigurnije pobuđuje u ovdašnjem slušateljstvu i dalje gladnog pametnog pop izraza kulminiralo je izlaskom njihovog prvog dugosvirajućeg izdanja u samom finišu godine za nama. Nećemo promeniti svet (u izdanju još jednom probuđene kuće PGP RTS) je, u smislu kratke i jetke ocene, upravo sve ono što nam je bilo potrebno – dokaz da je smislen, sugestivan i upečatljiv (a na sve to, i diskretno duhovit) indie-pop u ovdašnjem diskografsko-muzičkom (pa i društveno kontekstu, što da ne?) i dalje izvodljiv, kao i jedna od mogućnosti i stilskih izbora. Nećemo promeniti svet, tako, donosi zbirku slasnog, promišljenog i fino upakovanog indie-pop zvuka sa nespornim razlogom postojanja. A sve to uz, reklo bi se, temeljno i nadahnuto praćenje pelcera koji je (muzičkom) svetu podario Stjuart Prajs.
U pitanju je izdanje krupnih ambicija, jer kako drugačije objasniti hrabro pozicioniranje odlične pesme Nije sve kao što izgleda već na početno mesto na albumu? Reč je o sjajnom primeru poletnog indie-popa, sa jasnim primesama power pop ukrasa, a čija je sveukupna viralnost naprosto nepobitna, dok je posezanje za vešto postavljenim hook ornamentima ovde stvar i dobrog ukusa i opšte muzičke kulture. Sličan sud se odnosi i na kasnije numere Novi dan (koja očitava i jasan i brzo i lako upadljiv sing-along potencijal), i nešto sporovoznije Daj mi sve, u kojoj u uho upada vokal Stefana Aćimovića koji pokazuje zavidne mogućnosti dramatičnog gradiranja i nijansiranja otpevanog. Malo sočnog retro-ugođaja predstavlja kičmu nešto gitraski odrešitije Nema pravila, kao savršene pesme za središnji deo albuma, ali možda i neki od narednih „singlova“.
S druge strane, uz narečenu Nije sve što izgleda, kvalitativan vrhunac predstavlja vrstan mid-tempo biser Mi nećemo promeniti sve (uz brz a melanholični dodatak „a toliko nam malo treba“). Na nju se smisleno nadovezuje blago a zavodljivo letargičan „sentiš“ Sami, čime se pokazuje i spremnost za raznorodniji stilski i ritmički izraz. U ovaj skup potpada i izrazito dramatična (a jednako hitična) Nisam te nikada ni voleo, te zanimljiva pesma Beskrajno na samom kraju, koja možda predstavlja uvid u buduća stilska kretanja Drama put noise popa. Osim toga, refren „beskrajno je sinonim za lutanje“ je tek jedan od pokazatelja da se u pitanju ovog izdanja dosta pažnje posvetilo i rimama i izboru leksike, a to svih ovih novomilenuijumskih decenija ostaje rak-rana ovdašnjeg popa i roka.
Za kraj – dok Letnja i zaista dobacuje do simpatičnog i zavodljivog ekvivalenta vedrine i lakoće leta u viđenju zaljubljenih, numera Ona predstavlja jedinu nedovoljno dobro ili upečatljivu numeru (uz to, i pomalo banalnu) na čitavom albumu. To, naravno, nije ništa strašno niti zabrinjavajuće, imajući u vidu da album kao zamašna forma neretko ostaje težak, pa i nedostižan cilj i za daleko iskusnije i boljih polaznih pozicija nego što je to Dram u ovom trenutku i upravo ovde. Za kraj, osim ostatka benda na vrhuncu sviračkog zadatka, sve pohvale zavređuje i producent Ivan Mirković Bamby, kanda, jedini ovdašnji mag i sledbenik velikog Stjuarta Prajsa u domenu nimalo lako izvodljivog indie-popa. Reklo bi se da i ovde napokon vidno dublje korenje pušta zdravorazumsko uverenje da smislene alternative, kao otklona, nema bez zdravog srednjeg toka kao prapočetka i osnove svega drugačijeg i onoga što vazda tezi za kosinom u odnosu na ono što bi ipak sredinom puta da hodi.
