TV kritika: Serija „Normalni ljudi“
O čemu je: Priča prati burnu i prilično istrajnu i dugovečnu romansu Konela i Merijen, dvoje poprilično različith mladih ljudi iz malenog grada u Irskoj. Dodajmo ono, kanda, i nužno faktografsko pojašnjenje – naravno, reč je o ekranizaciji, zapravo televizijsko-serijskoj adaptaciji (nastaloj u saradnji BBC3 i Hulua) već planetarno dobro znanog istoimenog romana sve voljenije i cenjenije Sali Runi. Serija se sastoji od dvanaest epizoda u trajanju od po 23 do 33 minuta, a sama Runi je učestvovala u njenom nastanku, i to kao scenaristkinja i izvršna producentkinja svih 12 epizoda. Ovaj roman je 2018. objavljen i kod nas, u prevodu Vuka Šećerovića i u izdanju beogradske Geopoetike.
I?: U jednoj rečenici – reč je svakako o jednoj od najkvalitetnijih i najspecifičnijih ovogodišnjih premijernih serija (a bilo ih dosta – raznoraznih i veoma uspelih), koja se po svim iole značajnim osnovama i aspektima dostojanstveno nosi sa svojim vrlim literarnim predloškom. A koji nije neophodno poznavati pre no što gledate ovo prevođenje u televizijski okvir. Ruku na srce, ovo jeste bio zicer koji bi zbilja bilo teško i čudno promašiti; reč je o vrlo dobrom i rečitom štivu važnog novijeg spisateljskog glasa, autorka romana je, dakle, imala popriličnu kontrolu nad ovim viđenjenjem svoga dela, serija je očito rađena u sasvim dostatnim i nadasve profesionalnim okolnostima i uslovima, irski kontekst je, i povrh tog svog jasnog i snažnog univerzalnog idejnog štiha romana, doprineo oneobičavanju naoko nečega mnogo puta viđenog, a režije su se na ravne časti prihvatili pouzdana Heti Makdonald i Leni Abrahamson, reditelj izvrsnih nezavisnih filmova Garage, What Richard Did, Frank i oskarovski Room.
Poslednje pomenuto je možda i najvažnije i najilustrativnije kada se povede reč o sveukupnom kvalitetu izrade ove serije i onome što ona nudi na planu ideja, motiva, emocija…, a, sasvim prirodno, u jasnoj vezi sa romanom Sali Runi. Naime, najbliža stilska referenca i nekako najsrodnija analogija je upravo Abrahamsonov film What Richard Did iz sada već poodavne 2012. godine (a upravo se tada zbiva veći deo romana Runijeve i ove ekranizacije). Kao i u tom filmu, u u televizijskim Normalnim ljudima idejnu kičmu čini tiha a pogubna i nezaustavljiva moć progutanog bola i tišine koja krije orkansku buru i koja nužno kad-tad dolazi do svog eruptivnog ishodišta. Poput romana, i ova serija je delo opijajuće tišine i svedenosti, što je, kanda, i najprirodniji, najblagotvorniji i najzdraviji okvir za ovako pipavu priču o duboko ličnim borbama i posrtanjima, pa sve i kada se pređe u prividni spokoj bivanja u množini, kraj drugog i sa nekim drugim.
Televizijski Normalni ljudi su priča koja jednako pleni barem upečatljivom iluzijom iskrene proživljenosti, s jedne, i nenametljive mudrosti, sa druge strane, kao i povest koja podseća koliko je malo potrebno za osećaj spokoja, ali i za prepoznavanje i priznanje da je poraz deo naših bića, da je autodestrukcija u nekakvom obliku jedna od nužnih spoznaja u potrazi za zaturenim smislom postojanja, posebno u mladim i godinama brzopoteznih znanja, munjevitih izbora i nikada dovoljno uverljivog ali svejedno ubojito privlačnog fatalizma. Normalni ljudi, kao serija, u toj dimenziji lako i upečatljivo prelazi granice između književnosti i televizijske naracije kao direktnog joj odraza u ovom konkretnom slučaju, baš kao što je u romanu Konel, čitajući Emu Džejn Ostin, shvatio ono krajnje jednostavno a tako neprolazno istinito: „To je Konela navelo na pomisao da je njegova čitalačka imaginacija zapravo nužan preduslov da bi mogao da razume stvarne ljude od krvi i mesa i da sa njima bude prisan.“
Upravo tako, iako su i sama priča i okvirni zaplet svesno krajnje pojednostavljeni (dečko-upoznaje-devojku, dečko-izgubi-devojku, devojka-ponovo-sreće-dečka, devojka-gubi-dečka…), potrebno je tek malo dobronamernosti i gledalačke imaginacije da bi se pojmilo istinoljublje koje nosi ovu priču. Nema spora, ima tu tipično milenijalske samodovoljnosti kao i pogubne metiljavosti koja upravo iz nje proizilazi (kao, na primer u posve izlišnoj i isforsiranoj sceni razgovora uz sladolede na štapiću u jedanaestoj epizodi), ali Normalni ljudi (i kao proza i sada, kao igrana serija) uspevaju da nadiđu i ta ograničenja i stignu u luku prijatne i zaumne univerzalnosti. To ova serija, gle čuda, dobrim delom duguje i maestralno odabranim tumačima dve glavne uloge – Dejzi Edgar-Džouns donosi eteričnost i zarobljeni bunt jedne Kake Skodelario iz najboljih dana britanske serije Skins, pritom prikazujući duševna stanja koja mahom deluju apstraktno i artificijelno gledano sa strane, kada mi lično ne moramo da se nosimo, bavimo i rvemo sa njima, dok Pol Meskal u svojoj tek drugoj ulozi predstavlja snagu samozatajne borbe, iz epizode u epizodu, senčeći svog Konela novim i sve ubedljivijim nijansama.
Osim toga, Normalni ljudi, premda obilato posežući za popularnom i manje popularnom muzikom, nijednog trena, a to je poprilična retkost danas, ni jednog trenutka ne poseže za popularnom kulturom (uvek moćnim oruđem i ukrasom) kao svojevrsnim smokvinim listom koji bi obično, u manje uspelim slučajevima, nekako zgodno i nepogrešivo zabašurio i prikrio prazan hod ili možda čak i sveukupnu bezidejnost. Normalni ljudi su, sva je prilika, možda dosad najbliži i najefektniji serijski ekvivalent izrazu koji je dominantna odrednica savremenog indi/nezavisnog filma, i ostaje pitanje kako bi prozni Normalni ljudi izgledali u filmskom ruhu, tim pre što se prvi roman Sali Runi, Razgovori s prijateljima (takođe prevedeni i objavljeni kod nas), činio kao prigodnija građa i osnova za serijsku adaptaciju. Ali, ne mari, i ovi Normalni ljudi su u ama baš svakom svom pojedinačnom aspektu pokazali zavidno umeće i nespornu klasu autora i aktera.
I još samo ovo: Ako već nisu, ljubitelji proze Sali Runi svakako bi trebalo da potraže i daju šansu romanima M. Dž. Hajlend, kao jedne od književno najvrednijih i najzanimljivijih skorijih preteča onoga što Runi nastoji i pruža u svojoj prozi; u Srbiji su prvih godina ovog milenijuma prevedena i objavljena dva vrhunska romana M. Dž. Hajlend – Jedan krevet za mene i Dnevnik laži.
Fotografije: BBC Studios/Hulu