Iz Fride: Freza (4. deo)
Dok je izlazio iz grada i probijao se kroz vašarsku gužvu, ništa od onih današnjih iskušenja više nije izgledalo kao zabranjeni raj. Prošao je kroz njih kao kroz impresionističku sliku – bili su zamrljani i nebitni u odnosu na crveno čudo što je brujalo pod njim. Vetar na putevima oko Morave nikad nije češljao Zoranovu kosu kao tog dana. Posmatrao je njeno talasanje u jednom, pa u drugom retrovizoru. I vozio polako, oprezno, zadovoljno, ne budeći kokoške, ni babe.
Što je bio bliže kući, glava mu se sve više punila mislima, i to nije bilo baš prijatno. Počeo je da oseća strepnju, koja se razvijala u strah. I nemir, koji se razvijao u krivicu. Kad bar otac ne bi bio u dvorištu dok Zoran stiže. Znao je da od svoje odluke i njenih posledica sad više ne može pobeći, ali ne bi bilo loše kad bi ih bar malo odložio.
Stigao je u selo u sumrak. Vozio je tiho, stopio se s motorom i prestao da diše. On i Jawa, šunjali su se po prašnjavim krivinama sela koje je tonulo u san. Oprezni do nevidljivosti.
U dvorištu nije bilo nikog. Ispod oraha je svetleo tek bačen opušak. Zoran je sjahao s motora i odgurao ga iza kuće.
Ušao je i upalio svetlo. Nikog nije bilo unutra. „Mora da su u komšiluku”, pomislio je. „Najbolje bi mi bilo da odmah legnem. Kad dođu, praviću se da spavam.”
Nije mu trebalo mnogo da se pretvara, bio je umoran kao nikad, san ga je obuzeo istog trena i pustio tek ujutru. Kad je otvorio oči pomislio je da je sve sanjao. A onda je shvatio da nije. I razveselio se. I prepao se. Nije mu se ustajalo. Čuo je kako u dnevnoj sobi zveckaju šolje i osetio miris kafe. Što je duže ležao postajao je sve nervozniji. Ipak mora da ustane. Šta je tu je.
Izvukao se iz posteljine sporo i nevoljno i uputio se ka dnevnoj sobi. Stao je na prag i ugledao oca kako rešava ukrštenicu. Hteo je da se okrene i da počne da beži, ali gde? Napravio je korak napred, kao da skače u provaliju i promucao:
– Do..bro ju-tro…
Dragiša ga je pogledao onako kako se gledaju muškarci, pogledom mirnim, dostojanstvenim, pomalo rivalski, pomalo s podsmehom, otpio gutljaj kafe i klimajući glavom rekao:
– Lep motor.
Spustio je pogled ka ukrštenici i nastavio da upisuje slova u kvadratiće.
To je bilo sve. Nikada nije spomenuo frezu. Nikada nije kaznio sina. Nikad nije prigovorio. Selo je, pak, dugo patilo za frezom i odmahivalo glavom kad god bi ugledalo motor na putu. Ali, kobajagi znali su oni to, nisu se ni nadali, od nesmajnika se i ne očekuje bolje.
Zoran je na motoru putovao svuda. Vozio prvu devojku. Išao u inostranstvo i na more. I penzionisao javu u voznom parku svoje auto škole.
* * *
Tokom dugih letnjih dana na selu, mi devojčice koristimo svaku priliku da se ušunjamo u ujakovu garažu i vozimo čarobni crveni motor. I danas mogu da osetim miris tog prostora, kožnog sedišta i mojih dečijih dlanova koji planinare. Popeti se na tu grdosiju bio je podvig. Dešavalo se da tokom pentranja motor padne. Bežale smo iz garaže i pravile se lude. Do sutra će ga već neko podići, pa ćemo opet da vozimo. Kad igranje u pesku, skrivanje po kukuruzima i branje cveća po lugovima dosadi, dotrčimo kući, pradeda Boru vučemo za brkove i deda Dragišu ljubimo u ćelu.
Slušamo njihove priče, strašne, najstrašnije, o onom svetu, o vilenjacima, o vampirima i čumama, o starom kauboju iz Teksasa i dedinim omiljenim poglavicama, o ratovima i grčkim bogovima, o tome kako ga je jedna baba u autobusu zamalo mlatnula amrelom po glavi jer ju je oslovio sa tetka, a bio je mlad, samo rano oćelavio. „Zar ti mene da tetkaš, ćelonja jedan!!!” Kikotale smo se i valjale od smeha, plakale od tuge i plašile se. Sto puta slušale priču o flaši i o jarku. Deda i pradeda su za nas bili riznice života i životnih priča. Obožavale smo ih i divile smo im se. Ali priču o frezi sam čula tek nakon dedine smrti, od svoje majke.
Deda o tome nikada nije rekao ni reč.
Fotografije: Unsplash