Iz Fride: Rosa

Pričao mi je jednom davno kako ima dve stvari u njegovom životu zbog kojih duboko žali. Dok je bio taksista u svojim ranim dvadesetim, dane je provodio u belom tristaću razvozeći svakakve ljude sa svakakvim pričama na svakakva mesta. Neki su mu plaćali u dinarima, neki u dolarima, neki u zlatu, neke je vozio besplatno. Zlatni prsten sa velikim oniksom dala mu je neka gospođa koju je vozio do Beograda na aerodrom. On je taj prsten poklonio svojoj sestri, a ona, četrdeset godina kasnije, odnela kod zlatara da mu smanji obim po mojoj meri i dala ga meni. I sad ja nosim taj mamin prsten sa crnim poludragim kamenom koji je kamen baš mog horoskopskog znaka. Ali pustimo sad sujeverja, za čim moj ujak to žali?

Poznavajući njega, teško je pogoditi. On izgleda kao čovek koji ne žali ni za čim. Taj je živeo i putovao i voleo i rmbao i rizikovao i propadao i opet se dizao na noge i pio i družio se i tukao se i tri puta ženio. Treću ženu, ljubav svog života, sahranio kad joj je bilo 36 i ostao sam sa njihovo troje dece. Sva dobra i zla ovog sveta njega su snašla i snalaze ga i dalje, a on uspeva da ostane pošten i živ, i da se usput nađe svima nama koji ga okružujemo i koji stalno kukamo da nam nešto fali. U vreme taksiranja bio je dežurni vozač malih Roma koji prose na autobuskoj stanici. Pratio je kad su bolesni, kad su ranjeni, kad ih treba previti, dati im infuziju, staviti ih na toplo. Medicinske sestre što turpijaju nokte u trećoj smeni, zakolutale bi očima kad ugledaju Zorana kako im opet dovodi neko rovašeno ciganče. Kad bi mu svi vratili ono što mu duguju, mogao bi kulu u centru Kruševca da sazida. Ali on o tome i ne razmišlja. Kulu je sazidao i bez toga. Pare su ga uvek htele, lepile se za njega. Koliko god da je rasipao, davao, ulagao, gubio, još više mu se vraćalo. Na kraju krajeva, to je onaj tip što je umesto freze, očevim parama kupio sebi novi motor. Takve sreća prati. A opet, sa nekom posebnom gorčinom i istinskim kajanjem, tada mi je rekao da zbog nečega žali.

Jednom je vozio nekog starog monaha, onakvog kakvi se danas retko sreću. Starac je izgledao kao pravi isposnik, u staroj zakrpljenoj mantiji, ispijen od molitve i posta, bistrih očiju koje su otkrivale čistu dušu i čiste misli. Zakasnio na poslednji autobus, osvrtao se po stanici i nekako naleteo baš na Zoranov taksi. Tokom vožnje Zoran je sa starcem vodio razgovor koji menja život. Tih pola sata će zauvek da pamti. Kad su stigli pred kapiju trošnog manastira u kome starac živi potpuno sam, pozdravili su se, monah je platio i nestao u mračnom dvorištu. Tek kad se vratio u Kruševac, Zorana su počele da žuljaju pare u džepu.

– Nije trebalo da mu naplatim, pomislio je.

Od tada do danas on ne može da oprosti sebi što je jedan od najfascinantnijih susreta i razgovora završio tako što je, po automatizmu, naplatio uslugu i otišao. Zna on da monah nije propao zbog plaćene sume, iako bi mu taj novac dobro došao. Tih ‘70-ih godina manastiri nisu bili ni približno popularni i bogati kao sad. Ovde ipak nije reč o parama. Zoran ne može da oprosti sebi što se nije rastao sa monahom kao sa čovekom, umesto kao sa strankom. Jer ta vožnja nije bila usluga i taj razgovor nije bio posao. Tu nije imalo šta da se naplati. A on je, eto, naplatio. I to ga jede.

Druga priča je ona koja me više boli. U Zoranovom selu nije bilo škole. Grupica dece je svaki dan išla pešice četiri kilometra do škole u susednom selu. Da su išli putem, bilo bi sedam kilometara. Ali seoska deca, te male divlje zveri koje znaju sve žbunove i budžake, sve prečice i puteljke, nikada nisu išli u školu putem. Išli su preko brda, ne samo da bi skratili put, već da bi ga izmislili, da bi ga prisvojili i zavladali njime. Da bi bili gospodari tog, samo njima znanog, šumskog puta. Među njima je bila i jedna devojčica, Rosa, koja je imala bolesne noge i nije mogla dobro da hoda. Na povratku iz škole, deca bi trčala niz brdo, uz viku, vrisku, galamu, izazivajući Rosu da trči i ona. A ona je trčala i padala, trčala i padala, ostajala blatnjavih kolena, uplakana, daleko iza njih, dok bi se oni poput nezaustavljivog i okrutnog dečijeg uragana udaljavali podsmevajući se njoj, njenim nogama, njenoj nemoći. I tako svaki dan.

O Rosi su brinuli roditelji, dok su bili živi. Kad su umrli, ona je, nepokretna i nemoćna da se brine o sebi, smeštena u dom gde je umrla mlada, sa trideset i nešto. Jedan od retkih koji ju je posećivao u tom domu bio je Zoran. Ne znam kako su ti susreti izgledali, o čemu su pričali, da li se Zoran nekad rasplakao i rekao joj „Oprosti”, da li ju je materijalno pomagao? Ne znam. Znam samo da je odlazio u taj dom, i da, od kad je umrla, ide na njen grob i pali joj sveću. Ipak, sve to mu nije pomoglo da preboli onaj breg, onaj zli dečiji smeh, njene suze i odrana kolena. Kad priča o tome ne može mirno da sedi. Ustane i šeta levo-desno. Oči mu se uzburkaju. Kao da bi sad, evo sad iz ovih stopa, po snegu, po kiši, po vetru, trčao do one nizbrdice da rastera decu, da sebi deranu iščupa uši i uzme je u naručje da je nosi nosi nosi dok ga noge ne izdaju, da je nosi negde gde bi bila srećna, da je nosi na kraj ovog šugavog sveta.