Iz Fride: Seksi san
Sreli smo se na nekom javnom događaju, u velikom kaldrmisanom dvorištu sa raspalom betonskom fontanom. Desetine ljudi su stajale i prolazile oko nas. Ipak, nismo bili u centru cele gužve. Stajali smo sa strane, u jednom natkrivenom prolazu i gledali gužvi u leđa.
Kad sam ga ugledala, krenula sam prema njemu. Prijateljski smo se zagrlili i to je trajalo sekundu, dve. Ali onda nije prestalo, zagrljaj se nije raspolovio, nismo krenuli u uobičajeno ćaskanje. Ostali smo zagrljeni. I to je trajalo. Pet, deset, dvadeset sekundi. Postajalo je sve udobnije i prijatnije, taj zagrljaj je zavodio, mislim da smo žmurili.
Nismo prestajali da budemo svesni ko smo i gde smo, nismo se prepustili, samo smo dozvolili. Ljudi su prolazili pored nas, ali naš zagrljaj nije delovao čudno, nismo štrčali. Stopljeni u besmisao tog zagrljaja kao da smo postali nevidljivi, i to nam se dopadalo.
Zašto besmisao? Zato što mi nismo par. Nismo mladi i slobodni. Nismo se sreli prvi put. Poznajemo se dugo i prijatelji smo. Ovaj zagrljaj ne vodi ničemu, nije uvod u nešto, nema nameru da se nastavi, ali ni da prestane. On naprosto jeste i mi ga puštamo da bude.
Ali onda se toplina koja nam je strujala kroz tela, okuražila i digla nam glave naslonjene obrazom na rame onog drugog. Pogledali smo se i potpuno logično, kao da drugačije ne može da bude, otvorili usta i prislonili usne na usne. Nismo se ljubili, samo smo stajali tako prilepljeni i osećali kako nam usne duplje oblaže topli vlažni dah koji se pomešao i vuče nam uspavane jezike nagore, budi ih da se dodirnu. Neka slatka nepodnošljiva jeza tera jezike da ustanu, ali oni ostaju dole, anestezirani onim besmislom, nepomični. Nismo mi par, niti to želimo da budemo. Ne pripadaju nam formalni načini ispoljavanja nežnosti i strasti. Pomalo se gadimo sebi kad zamislimo kako idemo do kraja. Iako nas taj kraj mami, ali mi ga ne želimo. Prešli smo granicu i ostali tu iza nje, nismo otrčali u tuđu zemlju.
To mešanje daha u vakuumu koji su napravile usne, traje minutima. Lepo je i nežno i uzbudljivo. Mozgovi nam svetle u lobanjama, od bezbroj iskri koje potpaljuje naš pomešani dah. Onda se razdvojimo. Osećamo blagi stid. Nemamo pojma zašto ovo radimo. Ja odlazim da se muvam po gužvi i nema me desetak minuta, a onda mu se vraćam. Stajem na metar od njega. On prilazi iza mene, naslonjen grudima na moja leđa. Stojimo tako slepljeni. Ovo više nije potpuno spontano i besmisleno, nije nam prvi put. „Prvi put“ se desio pre deset minuta, a sad se dešava opet. Mi smo nešto. Nismo više puki impulsi, bezimeni zagrljaj i besciljna opijenost pomešanim dahom. Stvar se ponovila. Mi smo ti koji su odlučili da je ponove. Mi smo odgovorni.
Razmišljam šta će mi sve ovo. Hoću li sad ponovo da se razvedem? Hoću li celu stvar prepričati mužu kao neki bizaran događaj, što zapravo i jeste?
Ponovo se razdvajamo na pola sata, ponašamo se kao da se ništa nije desilo, jer verujemo da se ništa nije desilo. Onda se vraćam na to mesto i zatičem ga kako leži na nekoj improvizovanoj klupi sa velikim dušekom. Ležem pored njega, on me grli otpozadi i jagodicama prstiju prelazi po koži dekoltea. Onda spusti celu šaku na taj ogoljen deo grudi koji šetam pred ljudima kao neko javno dobro i blago stisne tu javnu površinu, ne zalazeći u privatni prostor. Ne stavlja mi ruku ispod majice, ne dodiruje cele grudi, mazi samo ono izloženo, kao da se takvo maženje ne računa.
Onda oboje odlazimo sa tog mesta. On me prati do autobuske stanice. Za sve to vreme, od zagrljaja do sad, nismo progovorili ni reč.
– Zar ništa nećeš da kažeš? pita me dok hodamo.
– Mislim da si seksi, odgovorim glupo.
Bezveze mi je što me bilo šta pita, jer nemam šta da mu kažem. Mi nismo ljubavnici. Ja nisam zaljubljena u njega. Niti je on u mene. Možemo da pričamo o svemu osim o ovome. „Ovo“ ne postoji.
Onda smo sedeli na autobuskoj stanici i sve što smo rekli bilo je glupo. Bili smo mamurni od uzbuđenja koje se desilo, malaksali od tog besmisla. Razmenjivali smo rečenice koje su u sebi nosile miris onog zagrljaja i toplu vlažnost onog daha, ali samo u tragovima. Mislili smo na svoje živote u koje se treba vratiti bez pečata u pasošu iz Nedozvoljene zemlje. I nismo osećali tugu, ni kajanje, ni brigu. Sve je bilo baš kako treba. Ono što se dogodilo ne opstaje u vremenu. To je trenutak koji je prošao. Fatalni prezent, pre i posle koga se sve pretvara u prah i pepeo. Na opskurnoj autobuskoj stanici u predgrađu moje leve hemisfere gde se dešavao ovaj san, dimile su se dve gomile pepela, još uvek tople, spaljene praznim Sad.
Kad sam se probudila, rekla sam mužu da pričuva dete, moram da zapišem seksi san koji sam noćas imala.
– Ja da čuvam dete dok ti pišeš o snovima u kojima se vucaraš sa drugim ljudima?
– Hm… baš tako.
– Okej, rekao je Šarar.
Oboje smo se nasmejali, zadovoljni konglomeratima bliskosti i poverenja koje smo ugradili u ovo naše Oduvek i Zauvek, naspram čega je ono Sad iz sna, izgledalo kao bezopasni povetarac koji miluje obronke planinskog venca.
Fotografije: Unsplash