Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Plemkinja iz roda gorštaka

AUTOR: Frida Šarar 28 Jul, 2020
Iz Fride: Plemkinja iz roda gorštaka

Moji preci su bili seljaci, nadničari bez zemlje; beda, muka, krvavi rad i borba. Osećam ogroman ponos dok mislim o njima. Nosim njihove gene, njihovu čistu krv, njihovu dobrotu i poštenje. Na tom finom tlu sam nikla, te duše su mi dale život, dale mi pamet, lepotu, hrabrost, zadužile me da ostanem na istom tragu, usmerena na dobro i ništa osim dobra.

Moje poreklo je plemenito, ja sam potomak dobrih ljudi.

Nana nije hodala do sedme godine života, a kad je prohodala išla je svaki dan par kilometara daleko preko brda, da u kuću donese krčag vode. Bila je niska i plava i zauvek obeležena svojim nehodanjem. U susednom selu je živeo Živorad koji je od detinjstva na leđima nosio grbu. U svetu ugovorenih brakova, srpskom selu pre 70 godina, njih dvoje su bili savršen par. Živorad i Marica, dvoje ubogih. Moji baba i deda.

Sagradili su kuću od blata i malu štalu. Nikad nisu imali traktor, za rad u njivi su uprezali krave. Deda je bio žilav i mršav, stegnut kao čvor. Nana je celog života zavidela ženama sa velikim stomakom, smatrala je debljinu luksuzom bogatih.

„Vidi ovu Katu, isturila stamak pa se sve ponosi!”, komentarisala bi kad na putu ugleda svoju komšinicu.

Nana je radila od jutra do mraka i nikad nije bila praznih ruku. Čak ni uveče, kad joj na sedeljku dođu žene. Dok razgovaraju i piju kuvanu rakiju, držale su igle u rukama, da ruke ne stoje „zaludne“. Isplela nam je svima sve što se isplesti može, džempere, prsluke, suknje, rukavice, patofne, tkala je ćilime i krpare, prela vunu i farbala je, heklala od nje ogromne prekrivače, vezla jastučnice i težane posteljine. Čitav tekstil potreban jednom domaćinstvu je ona svojim rukama izradila. I sve to, do kraja života, prala na ruke. Prvo na reci, a kasnije, kad su dobili vodu u dvorištu, ispred svoje kuće.

Svaku koru za gibanicu je sama zamesila i razvila, od brašna koje je u vodenici samlela, od pšenice koju su ona i deda posejali. Jaja su bila iz njenog kokošinjca i sir je ona pravila od mleka svojih krava, mast od pastrme koju su uhranili i zaklali te jeseni. Svaki obrok koji je skuvala bio je od sastojaka koje su ona i deda sami proizveli. Drva kojima je podlagala šporet bila su iz njihovog zabrana. Nekad bi me vodila u šumu da beremo pečurke ili divlje kupine, svake godine je pravila desetine flaša sirupa od divljih kupina i slatko od divljih jagoda. Gledala sam je kako hitro savladava šumske nizbrdice, kao mala divokoza, spretna i stabilna, kao da nikada nije bila ona devojčica što tako dugo nije znala da hoda. Na ulazu u divlje kupinjake, gomile zamršenih žbunova čije su tanke grane bile pune sitnog trnja, govorila mi je da je sačekam i ne idem za njom.

„Nije ovo za tvoje nežne ruke.”

Onda bi izašla odande sa punom korpom crnog šumskog blaga, a najveću i najlepšu kupinu bi držala u ispruženoj ruci i spustila mi je na dlan.

„Vidi Mino, kako je lepa. Slatka ki šićer! Jedi odma. To je dobro za krv. Vodila bi te sad i gorna do Srednjaka na izvor, znaš kako je voda ladna. Živko i ja celi dan kopamo na suncu i kad ožednimo ne možemo da popijemo više od dva, tri gutalja. To je dobra voda. Al neću da te mučim, boleće te noge. Nisi ti naviklo da toliko odaš po šume. Vi ste deca fala bogu pismena, niste se namučili ki mi. Al volela bi da te jedanput odvedem, da vidiš naše zabrane gor u šume, gde smo ostavili mlados.”

Deda je kopao po tuđim njivama kao nadničar, vraćao se uveče spečen od sunca, od gladi, večerao bi i legao da spava na mali neudobni kauč koji su dobili kao svadbeni poklon, da bi se sledećeg jutra opet probudio u pola 4.

Kad njihov dan počne, napolju je uveliko noć. Sa natkasne se čuje jedna radio stanica, sa šporeta miriše slatka kafa i njih dvoje se smeju. Tako ih se sećam. Preko dana mi nana pokazuje kako se plete, kako se razvijaju kore, kako se pravi najukusniji tikvenjak na svetu, od jarkonarandžaste tikve iz njene bašte, kakvu više nikada u životu neću jesti.

Naravno, sve sam naučila i sve zaboravila, moj život je drugačiji. Ne mogu ni da zamislim toliku količinu posla, a kamoli da radim i deseti deo toga. Nekad se pitam da li su naše generacije nesposobne, razmažene, odakle nam toliki umor, nedoraslost dnevnim obavezama i problemima, odakle nam depresija, anksioznost, bulimija i anoreksija, odakle nam nerazumevanje, neslaganje, nemanje strpljenja i odsustvo volje.

Posmatrano iz naše perspektive, moji preci su mučenici. Jadnici koji su čitav život proveli u teškom radu, koji nisu ni živeli. Ali da vam kažem, ja sam bila tamo među njima, spavala kod njih i jela sa njima. Oni nisu bili jadnici. Oni su bili srećni. Oni su se voleli. Oni su pevali. Pevali glasno, u dvorištu, u kući, na njivi. Išli na svadbe i slave. Dan su počinjali i završavali sa osmehom. Vaspitali i školovali dva sina. Dobili mene.

U svojim narcisoidnim osvrtima na realnost često vidim sebe kao krunu njihove dobrote i poštenja. Njih dvoje sa falinkom, dobili prvo zdrave i prave sinove, a onda i unuku, visoku, uspravnu, koja trči i smeje se i peva i misli i najlepši momak iz sela bi da je ženi. Njihova loza se oplemenila, od grbavih predaka, iz čvorovitih stabala, nikli su raskošni cvetovi. Jer je drvo iznutra bilo zdravo, jer je zalivano ljubavlju i dobrotom. Rodila sam se ja, mala princeza gorštačkog plemena sa Jastrepca. Prva koja je završila fakultet u široj familiji. I to onaj fakultet koji ničemu ne služi, onaj grofovski, čistu filozofiju. Nana je bila ponosna na mene jer sam pismena i jer sam „videla sveta”, bila je ponosna na moju visinu i na crnu kosu i prava leđa. Ali je i dalje mislila da je njeno selo najlepše mesto koje postoji, da njenim ormarima punim rukotvorina ne može da parira nijedna polica s knjigama i da život sa Živoradom ne bi menjala ni za šta na svetu. Ja sam pisala pesme o njoj i njenim mačkama, a ona me je terala da ih čitam uveče, kad se babe sa iglama u rukama okupe oko šporeta. „Moja Mina“, tako me je zvala. Bila sam tri glave viša od nje i beskonačno više sam znala o svetu iz knjiga, ali ona nikad nije prestala da za mene bude izvor mudrosti i sveti gral srećnog života. Savete koje sam dobila od nje zauvek čuvam i pamtim, stavljam ih u svoj život, u tekstove koje pišem.

Ponosna sam na svoje poreklo jer mi nije omogućilo nikakvu perspektivu, protekciju, nije mi dalo nikakav zadatak, ni ambiciju. To poreklo nije građansko i intelektualno. Nije imao ko da me gura, da me nameće i propagira. Niko ništa nije očekivao od mene. A ja sam opet uradila sve. I to je daleko veći uspeh nego kad vam poreklo daje odskočnu dasku. Ljudi koji se pozivaju na titule svojih predaka obično sami nisu napravili ništa. Ali daleko od toga da sam sve uspela bez ikakve zaleđine. Moja zaleđina, velika kao Himalaji, bile su mirne savesti predaka, dobrota kojom su isijavale generacije iza mene, poštene duše Marice i Živorada koje su mi ulile najveću zamislivu moć. Moć čistog srca.

Dok razmišljam o savremenom svetu koji je pismen, informisan, oblikovan brdima jeftine garderobe i gotove hrane, svetu u kome ne moramo ništa da napravimo svojim rukama, u kome ležimo na sofama i hranimo se hamburgerima, u kome smo dozlaboga dokoni, otuđeni i nesrećni, ne brinem toliko za nas, brinem za naše potomstvo, za generacije koje će doći. Jesmo li mi preci nepokretnih i grbavih? Čime zalivamo svoje naraštaje? Gde nam je ljubav i životna snaga i dobrota? Osećamo li odgovornost prema svojim precima? Osećamo li zahvalnost?

Moj sin se rodio u Rijeci, na devetom spratu zgrade sa pogledom na more. Ima obrazovane roditelje i živi okružen knjigama. Voli da svira gitaru. Njegova vaspitačica kaže da nikada nije srela tako pošteno i istinoljubivo dete. Nanino selo i njen život su tamo daleko iza morskog horizonta, nisu mu na vidiku. Ali i ona i selo spavaju u njegovim ćelijama, prožimaju njegove gene. Ja to znam i budim svog sina, učim ga da bude dobar, da je u dobroti sva snaga i lepota ovog sveta. Učim ga da bude pošten i da se ne boji da voli. Trudim se da svojim primerom zadužim njegovu decu, da izrastu u vitezove i vile, da čvornovata stabla njihovih čukundedova i čukunbaba, Marice i Živorada, Jura i Vice, Lovra i Tereze, Živke i Veljka, prekriju cvetovi od kojih će zamirisati svet.

Fotografije: Frida Šarar

Najčitanije

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…