Iz Fride: Kako i zašto sam i dalje hrišćanka

Ovo o čemu ću sada da pišem, razumeće samo oni koji umeju da misle. Tema je previše složena i ozbiljna da bih mogla temeljno da je obradim u jednoj kolumni. Htela, ne htela, moraću da budem nesistematična i površna. Ali oni koji su skloni da razumeju razumeće.

Naime, ja ovde svašta pišem. Iznosim razne stavove koji mogu da liče na neke ideologije, sekte, škole mišljenja i intelektualne struje. Želim samo da vas podsetim da sve što u životu radim, osećam i mislim, način na koji se odnosim prema sebi, ljudima i svetu, proizilazi iz principa koji su duboko ukorenjeni u zapadnoj kulturi i hrišćanstvu. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti.

Krucijalna razlika između zapada i istoka je u tome što zapad celokupnu svoju misao temelji na biću, a istok na nebiću. Ja sam na strani bića.

Razlika između hrišćanstva i ostalih religija je u tome što hrišćanstvo celi svoj sistem bazira na ličnosti. Ličnosti boga i ličnosti pojedinca. Istočnjačka misao je daleko od bića i ličnosti. Istočnjačke meditacije imaju za cilj depersonalizaciju, beg od ličnosti i njeno rastvaranje u svetu koji nas okružuje.

Ja nisam biljka, ni kamen, ni oblak. Ja sam čovek i imam jedinstven lik, ličnost. Da bih postigla svoj mir, ne treba mi meditacija i samozaborav. Svoj mir postižem kroz ljubav prema bližnjem koji je takođe ličnost, drugačija od mene. Ta ljubav je zahtevnija od one kad se oboje rastvorimo u kosmosu, pa se ne zna ko sam ja, a ko si ti, nego sam sve ja i sve si ti.

Lakše je voleti nešto čega si i sam deo. Izazov je voleti ono tamo, drugačije od tebe, uobličeno u slobodnu ličnost koja može da ti naudi, može da te povredi, a može i da ti uzvrati ogromnu ljubav.

Rekoh već, preopširna je ovo tema da bih se bavila dogmatikom i filozofijom hrišćanstva. Želim samo da vas podsetim da sam hrišćanka. Iskrena i nepatvorena.

Nikada nije bilo teže biti hrišćanin nego danas. Crkva kao institucija i njeni činovnici oduvek su koristili svoju moć da tu i tamo podrže mržnju i zlodela. A to nije hrišćanski. Ponašanje zvanične crkve, nekih sveštenika i patrijarha, koji me iz dana u dan razočarava svojim izjavama, nema nikakve veze sa mojom hrišćanskom verom. Jer ja ne verujem u ljude i institucije. Oni su vazda bili skloni greškama, neoprostivim greškama. Ja verujem u boga. Hrišćanskog boga. U onu ideju koja je utemeljila tekovine zapadne civilizacije. Na kojoj počivaju i komunizam i liberalizam. Bez koje se ne bi desila francuska buržoaska revolucija. Novi vek je snažno istakao ideju slobode, a sloboda je ono kako bih jednom rečju opisala hrišćanstvo.

Pre nove ere, pre pojave hrišćanstva, čovek se nije posmatrao kao individua, već isključivo kao koristan član društva. Stoga je i moral funkcionisao tako da se niko nije procenjivao kao dobar čovek, već kao dobar pekar, dobar vojnik, dobar državnik. Hrišćanstvo donosi individualnu slobodu. Ono lišava pojedinca društvene determinisanosti i posmatra ga kao ličnost. Na toj premisi počiva cela naša civilizacija. Sloboda koju nam daje lični identitet, jeste pretpostavka ljubavi. Kad iskreno nekog voliš, da li ga voliš kao pekar, cvećar ili kao čovek? Da li ga voliš kao oblak, kao kamen ili kao ličnost? Ja volim svoje dete, baš takvo kakvo jeste. Ne treba mi i ne želim da se rastvorimo u svemiru da bih osećala ljubav. To onda ne bismo bili mi, već neka neživa priroda lišena slobode, morala, pa samim tim i ljubavi. Pišem sve ovo jer sam primetila sve veću popularnost Nju Ejdž sekti, koje ljudi tako naivno doživljavaju kao super stvar, neki bezbrižni hipicizam i širenje ljubavi. Svedočanstva onih koji su izašli iz takvih sekti su zastrašujuća. Izguglajte malo. Pogledajte na jutjubu. Ne zanosite se kundalini jogama, čakrama i ostalim sra*ima, samo zato što su u ovom trenutku cool, a crkva je passe.

Koliko god da se hrišćanska crkva ljudima ogadila kroz njeno istorijsko delovanje i ma kakvi da su njeni velikodostojnici, koliko god da je već vekovima ta plemenita ideja, najplemenitija koju je čovečanstvo ikada imalo, bila zarobljena u institucije sazdane od čistog zla, i dalje je u hramovima sačuvan onaj mir i ona bezbrižnost, sačuvao se Bog i tamo je još uvek. Osetite to kad uđete na vrata. Jer taj bog koji je ličnost i čista ljubav, koji je stvorio prirodu, a nije priroda, koji je u nama, ali mi nismo on, taj bog je uvek bio uz mene, u njega verujem, u njegovu svemoć koja je razlog što već vekovima opstaje u hramovima, manastirima i svetim mestima, pod opsadom onih sa mračne strane koji ubijaju i bogate se u njegovo ime. Ali nisu ga pobedili. On je i dalje tamo i ostaće tamo večno za sve nas koji umemo da vidimo šumu od drveća. Jer ljubav često nije isturena i šarena, kako je prikazuju sekte koje vas mame. Ljubav je ponekad skrivena iza svega, možda krvava i uplašena čeka da je nađete, a možda potpuno nema i zazidana u zlo čeka na vas da je primetite i oslobodite.

Ovo je poruka za sve moje prijatelje, za sve koji se traže, a još se nisu našli, za sve koji vide spas na pogrešnoj strani, za dobre i plemenite duhovnike i sveštenike kojih je uvek bilo i biće, a koji moraju da preuzmu reformu crkve u svoje ruke, a pre svega za vas koji me čitate i koje dotiču moje reči. Ne želim da ih ikada shvatite pogrešno, one proizlaze iz ličnosti, slobode i hrišćanske ljubavi.

Fotografije: Unsplash