Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Slučaj „Neće”

AUTOR: Frida Šarar 18 Aug, 2020
Iz Fride: Slučaj „Neće”

Godinama se vodi rat između vlasnika pasa i onih koji se pasa plaše. Taj rat je, pre svega, zasnovan na ostrašćenosti i nesporazumu. S obzirom da sam u životu bila i vlasnik psa i ovaj koji ga se plaši, htela bih da ovde razjasnim prirodu tog nesporazuma čije razmere polako postaju epske.

Kao i na svaku drugu temu, ni ovde nisam rob ideologije i zagriženosti, već rob nepristrasnih argumenata i razuma. Prvo bih htela da napomenem da govorim isključivo o ljudima koji čuvaju pse i ljudima koji ih se plaše. Ne govorim o onima koji mrze. Oni su tema za sebe i ima ih u oba tabora. Vlasnik psa nije automatski neko ko voli psa, kao što onaj koji ga se plaši nije automatski neko ko psa mrzi. Ukratko, na toj zameni teza počiva nesporazum.

Kako je moguće voleti psa i plašiti ga se? Pa moguće je. Evo ja sam imala Čupka, Žuću i Ramba i sve njih sam čuvala kao majka, umotavala ih zimi u tople tatine kapute (pa dobijala batine zbog toga), lečila ih, hranila, volela i uvek nosila duboke gumene čizme (opet tatine), do iznad kolena, kada su mi u blizini, jer sam se plašila da mi se njihove njuške i šape vrzmaju oko golih cevanica. Jedna od tri najtužnije scene u životu mi je pogled na umiruće Žućino telo i oči koje me gledaju, pet minuta nakon što je istrčao na ulicu pod točkove automobila. Godinama nakon toga sam tu scenu budila u glavi kad na časovima glume ne bih mogla da se rasplačem. Pomisao na njegove oči izazvala bi ridanje.

Mene je ujeo komšijski pas kad sam imala sedam godina. I sad mi se srce uzlupa od straha kad se setim kako pokušavam da trčim u drvenim klompama, svesna da ne mogu pobeći, dok za mnom trči i laje ogroman, veći od mene, vučjak. Pala sam i on me je ujeo. Moja sestra i brat od strica su to videli, on je potrčao da me spasi, ona je potrčala da kaže tati da me je napao pas, udarili su glavom o glavu i oboje popadali na zemlju. Posle sam dugo zamišljala ptičice i zvezde kako im lete oko glave, čisto da smešnim detaljem razblažim to strašno iskustvo. Nakon toga više ništa nije bilo isto. Plašila sam se svojih pasa, tuđih pasa, velikih pasa, malih pasa, pasjih dlaka, pasjih ušiju, svega što ima veze sa psima. A najstrašnije od svega mi je zvuk psećih šapica koje kaskaju negde par metara iza mene. To haluciniram po nekoliko puta dnevno. Ali, pored svega toga, NE MRZIM, niti sam ikada mrzela pse. I to je slučaj sa najvećim brojem ljudi koji pate od ove fobije. Ako se sklanjaju u stranu i čudno ponašaju dok prolazite pored njih kad šetate psa, to nije zato što se radi o lošim ljudima mrziteljima životinja. Radi se o iracionalnom strahu. Iracionalan je svaki strah koji je izazvan nečim bezopasnim što nam ne može naškoditi. Kao što se, na primer, neki ljudi plaše pernatih životinja (jer ih je u detinjstvu napao gusan ili petao), plaše se vrapca, ptičjih nožica, perja. Ne nose perjane jakne i ne spavaju na perjanim jastucima. Perje sigurno ne ujeda, ali ga se oni plaše. Isto tako, mi koji se plašimo pasa, plašimo se svega u vezi sa njima. Najmanje se plašimo da će nas pas napasti, jer to je retko slučaj. Mi se plašimo da će nam prići, da će nas onjušiti, da će spustiti šapu na nas. I zato čuveni komentar vlasnika psa koji glasi „Neće…”, nama ne znači ništa. Jer mi, manje-više, znamo da neće, nije to problem. Problem je pseća blizina. Privucite svog psa uz sebe kad vidite da se neko plaši. To je pristojno. Budite pristojni.

Primetila sam da nemali broj ljudi privuče psa kad prolaze pored kolica s bebom. To je isto odraz neke civilizovanosti i vaspitanja. Na nesreću, najpristojniji su najčešće vlasnici pudlica i nekih mikro pasa, dok vlasnici velikih pasa puste povodac na otavu i raspištoljeno gledaju kako njihov pas ulazi u prostor drugih ljudi, beba, i na kraju krajeva drugih pasa. Ljudi imaju pravo da ne žele da im se oko nogu vrzma vaš pas. Nije ujed psa jedina nepoželjna stvar. Neću da me njuše i da se trljaju o mene ni ljudi, ni psi, ni žirafe, pustite me na miru, ne budite agresivni divljaci.

Za kraj još da ispričam svoje zadnje pseće iskustvo. Kad sam se doselila u Rijeku, Šarar i ja smo živeli u nekom studentskom stanu od dvesta evra, spavali na podu, bili sirotinja. Razvodi su nas dotukli i finansijski satrli. Deset dana pred kraj meseca mi bismo dotakli dno minusa i bukvalno ne bismo imali šta da jedemo. Krompir, pirinač, brašno, testenina. Ta hrana iz skloništa za nuklearni udar.

Sprat ispod nas je živeo manijak sa psom. Ne želim da se vraćam u to sećanje, ako budem razmišljala o tome umreću od plakanja. Preskočiću priču šta i kako se dešavalo, reći ću samo da je čovek maltretirao psa. Noćima nisam spavala, slušala sam kako pas plače i plakala zajedno sa njim. Živela sam iznad nečije muke. To me iscrpljivalo i ubijalo. Pedeset posto svoje pažnje i energije sam trošila da saznam šta radi pas. Bilo mi je malo lakše u danima kad ga ne čujem da cvili i raspadala sam se u danima kad ga čujem. Počela sam da ga zovem Moj pas. Guglala sam sve načine kako i gde da prijavim monstruma. Ali svi su tražili moje podatke koje nisam smela da dam jer još uvek nisam imala regulisan boravak, i veći deo dana sam provodila sama u stanu dok je Šarar na poslu. Pokušavala sam da pomognem psu na dnevnoj bazi, bar da mu malo olakšam. Razmišljala sam kako da mu pomognem da pobegne, da se spasi.

Jedne noći ga je ostavio vezanog za gelender na terasi, tako da pas ne može da legne niti da sedne. Bez hrane i vode. (Evo počinjem da plačem, ne znam zašto ovo radim sebi). Huh. Vratio se tek sutra uveče. Pas je cele noći plakao dok je imao snage da plače. A onda se samo naslonio na gelender i drhtao. Ja sam tih 48 sati bila taj pas. Tresla sam se od tuge i besa i zvala Šarara na svakih pet minuta da mu javim šta radi pas. Onda je on zvao razne službe, organizacije, policiju, ali niko nije reagovao. Uveče se monstrum vratio, odvezao psa i stavio mu malo vode. Pas se od umora samo skljokao na hladni pod terase i nekoliko sati nije ustao. Bio je smrtno iscrpljen, nije jeo dva dana i imao je samo malo vode pored sebe. To je bio zadnji dan u mesecu. Čuvali smo za ovaj vrhunac gladi dve kobasice u frižideru planirajući taj obrok kao veliku gozbu. Razmišljala sam šta da dam psu. Terase nam stoje paralelno, mogu da mu bacim nešto odozgo. Okrenula sam se oko sebe, ormarići u kuhinji su bili prazni. Otvorila sam frižider koji me zaslepio svojom praznom belinom u čijem centru su stajale, lebdele kao fatamorgana, dve sočne kobasice. Uzela sam ih, narezala na komade i jedan po jedan, sve bacila psu. Te večeri smo jeli dvopek i čaj. Mesec dana kasnije smo se odselili. Ne prođe nedelju dana da se ne pitam šta li radi Moj pas. Najviše od svega mu želim da je umro, da se spasio muke. A ako je živ, bilo bi mi drago da ga vidim. Ali nikada, ni u najluđem snu, ne bih smela da mu priđem.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Ovo su 4 tipa osoba koje daju previše sebe

Poslednjih godina, termin burnout se pominje kao jedno stanje uobičajeno i prisutno među ljudima koji daju previše sebe na poslu.…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…

Pouke iz prošlosti: O beznađu i odlasku na kraj sveta

„Nada umire poslednja“ – poznata je izreka, potvrđena nebrojeno puta tokom prohujalih vekova. Međutim, šta da se radi kada nada…