Iz Fride: Ima li poezije bez ambicije

Moja pesma Zaborav, koja je prvi put objavljena na Fejsbuku pre nekoliko godina, pa je pre dve godine izašla u knjizi Halter ego, pa sam je pre godinu dana stavila na blog, tek nedavno je pomalo došla do ljudi. Slikala sam stranicu knjige na kojoj je objavljena pesma i stavila tu fotku na Tviter.

Tviter je odavno postao gluv i slep za sve osim estrade i politike. Romantika i poetika tamo više ne prolaze, došlo je do smene generacija. Mlade ljude ne zanimaju epske ljubavi, revolucije, psihoanaliza, buntovne knjige i progresivna muzika, ne daju pet para za dramatične haljine i velike frizure, za filozofiju i stari Holivud, za tango i petokraku, ne ginu za ideale i nisu sanjari. Naše vreme je prošlo, sad dolazi njihovo. Oni su praktični, pragmatični, zatvoreni i cinični, oni furaju estetiku ružnog, oblače se kao rumunski dileri, slušaju narodnjake, ne piju, razmišljaju o ekonomiji više nego o politici. Njihova paradigma je svedenija od naše kitnjaste i razmetljive. Da li smo srećniji mi ili oni, i ko je u pravu, mi ili oni, teško je reći. Niko nije srećan i niko nije u pravu. Ali ne mogu da se ne zapitam, ima li naša poezija, prepuna poetičnih slika i sočnih ideala, mesto u ovom vremenu, ili to više nikog ne zanima? Odgovor je jednostavan i zavisi od toga šta ta poezija poručuje, a ne na koji način poručuje. Iza estetskog sloja koji je promenljiv, stoje osećanje i misao koji su, ako je pesma dobra, isti u svakom vremenu. Ostaće ona poezija koja je iskrena i istinita, bila ona ironična kao Balenciaga ili monumentalna kao Iv Sen Loran. Zato ja ne sumnjam ni u mladu generaciju, ni u svoju generaciju. Diskursi su nam možda različiti, ali su ljudske istine vazda identične i nepromenjene. Pisac može biti svevremen iako nije savremen, ali isto tako može biti savremen, zvezda svog vremena, zlatna koka popularne estetike koja se traži tog trenutka, ali da na duže staze ne znači ništa. Poezija, dragi moji, nije ono spolja, već ono iznutra.

Sartr je pisao da je poezija sličnija muzici nego prozi. Ona je iracionalna i služi se jezikom da izvaja svoje sadržaje, služi se njim onako kako joj se prohte, koristi reči mimo njihovih standardnih značenja i javlja se pesniku kao poruka nekog tajnog glasnika koji mu šapuće u uvo. Proza je, pak, racionalna, pod kontrolom i strateški pisana. Proza je angažovana. I to je potpuno tačno. Ja ne priznajem angažovano pesništvo ukoliko taj angažman nije krenuo iz naše vlastite utrobe. I ne priznajem strateško pisanje pesama, jer poezija nije strategija. Poezija je impuls, krv koja se slučajno prolila. Celog života pišem pesme na taj način. Niko me nije učio da ih pišem. Poezija ne zavisi od pismenosti. I nepismen čovek može da bude pesnik. Poezija je apsolutna sloboda. Sloboda od jezika, od gramatike, od metode, od pravila, od promišljanja, od imanja cilja, od želje da se nešto postigne. Poezija je vrhunski i najprečišćeniji l’art pour l’art. Zato je ona kraljica svih umetnosti i svaka umetnost sadrži poeziju u onom najnevinijem delu sebe.

Ja jednostavno ne želim da srozavam tu svetinju tako što ću da je proglašavam disciplinom za školice i kurseve. A s druge strane, ona je tako prirodan, usputan i rođenjem stečen deo, prionuo uz svakog ko istinski iz sebe stvara, da je ne računam ni u šta. To mi je desna noga. Neću valjda da idem na kurs za korištenje sopstvene noge. Naravno da neću.

Osim ovog zanatskog pristupa poeziji, koji je u isto vreme ponižava i nepotrebno napumpava, kad mladi autor jednom stvori te pesme, dolazi novi nivo ponižavanja i napumpavanja, a to je plasiranje pesama publici. Ako nisi spreman da uđeš u krugove, klubove, sindikate i salone, bićeš nevidljiv. Ako nisi spreman da lajkuješ da bi te lajkovali, bićeš nevidljiv. Ako samo izložiš pred oči javnosti to što si uradio, a ne zamoliš nikoga da te pogura, bićeš nevidljiv. Ako nemaš ambiciju, kao što je nemam ja, bićeš nevidljiv.

Ponekad mi bude žao što svet tako funkcioniše, ali ne zato što mislim da moram da budem vidljiva, nego samo u trenucima kad vidim da to što sam napisala stvarno nekome nešto znači, onda pomislim da tu na Balkanu, ili šire, verovatno ima još ljudi kojima bi moje reči nešto značile, u kojima bi se moje misli lepo spakovale i udomile. Ali šta ćeš kad između mene i njih, mojih nesuđenih čitalaca, stoji jaz smrdljivog književnog marketinga sa svim njegovim propratnim mrskim mi fenomenima.

Međutim, ponekad se na internetu desi čudo, kao ovo sa pesmom Zaborav. Bez posrednika, bez ičije pomoći, bez gurke, neka pesma sama odabere trenutak kad će doći do čitalaca. Pet godina nakon što sam je napisala i objavila, postala je druga po redu (posle pesme Jebo vas jezik) najlajkovanija moja pesma ikada. I to tamo na onom Tviteru gde milenijalci slušaju Rastu i kače porno klipove, gde moja generacija priča samo o Vučiću i koroni, jedna pesma je eksplodirala. Mala, decentna, nepretenciozna pesma, koja smireno govori svoju istinu i ne trudi se da zadivi. Umerena kao Ralf Loren. Eno i dalje je lajkuju. Izgleda da sam potcenila Tviter. Izgleda da sam potcenila svoje čitaoce, a ja dobro znam ko su oni i šta im je zajedničko: da postoje tamo negde, u svojim gradovima, na svojim radnim mestima, među svojim bližnjima, i nikakav interes ih ne veže za mene, ne osećaju da su mi nešto dužni, niti očekuju da im išta dam. Oni su moja vojska. Oni su moja ambicija. Oni su razlog zašto objavljujem. Oni su jači dokaz smislenosti onoga što radim od svih nagrada i pesničkih tapšanja po ramenu ovog sveta. Oni su moja potvrda i moja moć. Džaba vam je da se uzajamno hvalite i jedni druge šerujete, ako ste priznati samo u tim začaranim krugovima u koje ste se iz koristi upleli, ako vaše pesme ne čita nastavnica iz Kikinde, ako sa printom vaših stihova pod jastukom nije zaspala tinejdžerka iz Zaječara, ako vaše misli nisu razbesnele bibliotekara iz Valjeva, ako vaša duša nije završila na mestima kojima nikada nećete ući u trag.

Fotografije: Unsplash