Ovako je to izgledalo danas oko 13:30. Preko puta kafića Laika, bilo je jedno slobodno parking mesto. U bašti kafića četvoro, devojka u crnim pantalonama, crnoj majici i patikama, devojka u farmerkama, beloj košulji i roze patikama, beba u crvenoj haljinici na bretele, bosa, i jedan muškarac u teget bermudama, beloj majici i crnim patikama.
To nije velika ulica, ali u pitanju je centar grada, Skoplja, i nije lako naći parking, pogotovo u to vreme. Nailazi crni Ford, običan, ali nov i čist, limuzina, dugačak auto. Jedan mali, nizak i mršav čovek parkira se na slobodno parking mesto, s apsolutnom preciznošću. Na obeleženom mestu ima dovoljno prostora za njegov veliki auto, ali on se uparkirao iz prve, i zakleo bih se da je automobil ostavio u apsolutnoj simetriji sa svim linijama parking mesta.
Muškarac u bermudama ustaje, prelazi u licu, obiđe Forda sa svih strana, prekrsti se i vrati se u kafić. Situacija je skoro ista kao i malopre.
Onda u baštu kafića ulazi muškarac u narandžastim bermudama, crvenoj majici i šarenim patikama s belim đonom. Razgovara sa svima, uključujući i bebu. Posle nekoliko minuta svi gledaju u Forda, dva muškaraca prelaze ulicu, obiđu auto sa svih strana, obojica se prekrste i smeju, i vrate se u kafić. Sa zvučnika se čuje The Clash, Joe Strummer peva Straight to Hell. Onda se mali čovek vrati s devojkom u bež haljini na bretele i belim baletankama, isparkira Forda i odvezu se. Muškarac u narandžastim bermudama se pozdravi sa svima i ode. Muškarac u beloj majici, žena u beloj košulji i beba se spakuju u svoj auto i odu. Devojka u crnom skupi čaše i flaše sa stolova, i dok ih na poslužavniku unosi u kafić, Strummer počinje da peva The Magnificent Seven.
Žena na ivici nervnog sloma: Plamičak
Iz Fride: Ima li poezije bez ambicije
Trenutno nema komentara! Budite prvi