Kritika filma „The Devil All the Time“: Ima li i đavo prava da hajpuje?

Sigurno će nam već naredne sedmice, meseci… doneti još sijaset premijernih filmova (dabome, i serija, jer – serije su novi filmovi, zar ne?) koje će se pri susretu i sa najdobronamernijim gledaocima brzo obznaniti kao žrtve neumerenog hajpa. Tu bi negde mogla da bude opažena i dijagnostifikovana prva (i udarna) zamerka jednom od najnovijih premijernih Netfliksovih filmova, ostvarenju The Devil All the Time u režiji Antonija Kamposa.

Podsetimo se barem nominalnih aduta koji su tako glasno, jetko preporučivali ovaj film u danima kada je srećan ishod po pitanju krajnjih dometa još uvek bio sasvim realna i legitmna opcija – neo-noir, u režiji traženog i hvaljenog mlađeg reditelja, zavodljiva atmosfera sirotinjskog dela SAD uz retro-dimenziju i šmek, primamljiv saundtrek, te hrpa poznatih i/ili dragih glumačkih lica u značajnim rolama (Tom Holand, Bil Skargard, Robert Patinson, Sebastijan Sten, Džejson Klark, Rajli Kio, Hejli Benet, Mia Vašikovska, Elajza Skanlen…). Ipak, na koncu završnog računa ispostavilo se da krajnji dometi ne dobacuju do obećanih prednosti, te sugerisanih kvaliteta i osobenosti u slučaju ovog nesporno veoma ambicioznog filma. On se nalazi na samoj razmeđi arthaus izraza u američkom doživljaju tog pojma i dovoljno komunikativnog ostvarenja koje bi ipak moglo da dovoljno vešto komunicira i sa brojnijom glumačkom postavom.

Ovome dodajmo i Donalda Reja Poloka, autora romana koji je poslužio kao osnova i osnovno nadahnuće za ovo filmsko delo, na poziciji naratora (naravno, nepotrebnog i povremeno iritantnog, kako to počesto ume da bude u savremenom filmu), što je garantovalo nekakav stepen kontrole nad filmskom adaptacijom sopstvenog dela. A Polok jeste svet koji je osmislio u tom svom romanu nedvosmisleno ukorenio u atmosferi i udarnim stilemana noara i neo-noara (očaj, beznađe, bespomoćnost, reklo bi se, na nesreću i zlu kob predodređenih, ljudske slabosti, niski porivi, nasilje, uboga sirotinja prinuđena da dela jedino kako može, kako joj okrutni sistem bolje snađenih dopušta…). Međutim, Polokovo viđenje noara u Kamposovom autorskom viđenju, pomalo začudno, više zaliči na jugoslovenski ili srpski crni talas, što, naravno, samo po sebi nikako ne bi moglo da bude opravdan razlog za zamerku da sve ostalo štima, da je bilo više umeća i zrelih i zdravih rešenja na drugim planovima filmskog izraza i jezika.

Kamposova mnogoljudna društvena hronika i prikaz jedne ere (sa očiglednim odblescima i analogijama u američkoj sadašnjici) krenula je od postavke sudbine jedne prodice koju, kanda, prati zla kob nasilja i nasilnih smrti – od mladog povratnika iz užasa Drugog svetskog rata, pa sve do neumitnog odlaska njegovog sina u vijetnamski inferno, sa nizom smrti i bolnih i naglih rastanaka i sudara sa okrutnom sudbinom tu, nazovimo to tako, na domaćem frontu. I ta postavka, gle čuda, bezbroj puta viđena i upotrebljavana u istoriji sedme umetnosti, sasvim je u redu; nevolja je što, na prvom mestu, Kampos ne uspeva da „oslika“ ubedljiv i upečatljiv svet, koji proističe iz realne dimenzije sa jasnim belegom univerzalnosti, što u teoriji pomaže da ovaj film dožive i osete i gledaoci sa drugih i udaljenih meridijana. Kako je, kanda, bio svestan omeđenosti vlastitih sposobnosti, on se brzo zaputio u veoma iritantno prenaglašavanje atmosfere i pukopojavnih amblematičnih odlika sveta koji je poželeo da iznese pred gledateljstvo.

Tokom posve nepotrebnih 140 minuta trajanja, sasvim očekivano, punih praznog hoda, nesuvislih elipsi i ponavljanja već predočenog i shvaćenog, Kampos iznova i iznova potcrtava narečeni čemer koji proističe iz, kako domišljato, suštinske beizlaznosti, odnosno, nemogućnosti bega iz nasleđenog socio-ekonomskog i porodičnog okvira. Tome valja dodati i neubedljivo i prilično usiljeno umrežavanje likova pod krov jedne priče, što je pre odlika provincijalne svesti nego autorskog promišljanja najboljeg mogućeg okvira. Sve se to brzo obrušava u dug i zamoran niz opštih mesta, što sa sobom, sasvim prirodno, brzo ukaže na još dva porazna aspekta – sveopštu bezidejnost autora koji se preporučio rediteljskim angažmanima na planu viđenijih televizijskih serija, kao i primećenim nezavisnim filmovima skromnije produkcije (u pitanju su filmovi Afterschool i posebno Simon Killer), te nemogućnost glumaca da iz te suve drenovine iscede nešto svežine i osobenosti. Najupadljiviji primer po tom pitanju je razmahani Robert Patinson koji se ovde u potpunosti prepustio tim čarima uvek upitnim neobuzdanim i prenaglašenim glumatanjem, a tek nešto bolji i svedeniji je mlađani Tom Holand.

Da ne budemo prestrogi, The Devil All the Time jeste promašaj, ali je u isti mah i ozbiljan film koji se obraća zreloj publici, što je u kontekstu savremenog američkog filma krupnijih prikazivačkih ambicija već nekakav uspeh i civizacijski domet, neporecivih produkcionih vrednosti, uz valjan i nadahnut saundtrek, te par vrlih glumačkih kreacija (to se pre svega odnosi na ovde mudro uparene Rajli Kio i Džejsona Klarka), što, ukupno uzev, ipak daje dovoljno povoda da i ovom faličnom, ali u biti zanimljivom filmu, viđenom za brz zaborav, ipak date poštenu gledalačku šansu.

Fotografije: Netflix