Iz Fride: Naša deca klijaju iz nas

Ponekad mi se čini da sam se pretvorila u zemlju na kojoj raste moje dete. On je mlada biljka i njegovo tanko razgranato složeno korenje prožima celo moje biće.

Ja sam nekad takođe bila zeleno stablo, život koji je rastao, stremio ka nebu, disao svojim lišćem i rasklapao cvetove. Bila sam i zreli plod koji je svoju jedrinu crpio iz vlažnog tla, služio se kišom i suncem i bio svrha sam sebi, a celi okolni svet je tada bio moja pozadina i podloga mom životu. Dok ne postane roditelj, čovek nije ni svestan slobode, vremena i beskonačnih perspektiva koje su mu date. On živi da bi napredovao, da bi bio bolji, moćniji i bitniji. Briga o sopstvenoj egzistenciji, koliko god teška i naporna bila, ne može ni da se poredi sa kvalitativno drugačijom vrstom brige, koja nosi neuporedivo veću odgovornost, potire egoizam i pomera fokus sa nas samih – to je briga za drugog.

Kada je briga za drugog posledica obaveze proizišle iz morala, deo opisa posla kojim se bavimo ili društvene uloge koju imamo, onda je sva ta odgovornost i nesebičnost, premda značajna, časna i plemenita, ipak nekako spoljašnja i nadograđena na čoveka kao lego kocka. Ali kada je biće o kome brinete izašlo iz vašeg stomaka, hranilo se iz vaše krvi, živelo ispod vašeg srca, onda ta obaveza koju osećate prema njemu, nikne unutar vas, pusti korenje u vama, isprepliće se sa organima, obavije vam se oko kostiju kao bršljan. I vi nikad više niste biljka koja stremi ka nebu. Vi ste majka, vi ste zemlja iz koje raste život.

Preturala sam jutros po košarici sa povrćem koje sam kupila pre par dana, gledajući šta bih skuvala za ručak. Otkrila sam da su dva-tri krompira proklijala. Uzela sam ih u ruke i setila se reči moje mame: „Nikad ne jedi zeleni krompir, a ni onaj koji je počeo da klija”. Naravno da sam uvek terala po svom, činilo mi se da mama preteruje. Odrezala bih zelene ili proklijale delove sa krompira i kuvala ih kao da im ništa ne fali. Ali jutros sam uzela taj krompir u ruku i izgledao mi je drugačije. In njega su nikle mlade stabljike, izgledale su vitalno i zdravo. A krompir se nekako smežurao i više mi nije izgledao kao korenasti plod, već kao zemlja na kojoj raste novi život.

Pomislila sam: „Ovo sam ja. Ovo je svaka majka”. Mi se nakon porođaja prostremo i pustimo da deca rastu iz nas, da crpe iz nas sve što im treba, da uzmu ono najhranljivije i najsočnije. Ne razmišljamo šta će nam ostati. Sa tim ostatkom mi se dovijamo da živimo neke živote, imamo neke karijere, volimo sebe i budemo srećne. To vam je, ako mene neko pita, najveća razlika između biti i ne biti majka. Biti majka nije samo jedna funkcija više, niti samo dodatna dimenzija koja obogaćuje život, to je suštinsko defragmentiranje, pretapanje i restrukturiranje nas kao bića. Do te mere radikalna promena, da vam je niko ne može unapred objasniti, niti najaviti. Svaka od nas je doživljava kao da je prva na svetu i da se pre nje to nikome nije desilo. Tek tada zaista shvatimo šta nam znače roditelji i koliki je podvig naših majki, iz čijih smo tela i duša, od trenutka kad smo rođeni, crpeli ono najdragocenije i najživotnije. Zasadili smo stopala u njihov trbuh i rasli zagledani u sebe i budućnost. A one su gledale u nas i lica su im sijala od sreće.

Fotografije: Unsplash