Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Sosijera

AUTOR: Milica Vučković 12 Oct, 2020
Kikiriki, semenke, sport za zube: Sosijera

Istina je da nisam neka kuvarica, ali umem da kuvam. Ili što bi rekli danas – nisam doktor, ali mogu da pogledam. Šalu na stranu, umem da pravim sjajan pasulj, neskromno je reći sjajan, ali skromnost je ionako prevaziđena vrlina, a pasulj je odičan. Zatim, umem da pravim punjene paprike i solidne sarme, dobru musaku i baš dobre lazanje. To je što se tiče komplikovanih jela, da ne pričam o pastama i rižotu, kineskoj hrani, to pravim žmureći, u svim oblicima i varijantama, od raznih namirnica, a poseban sam stručnjak za one čuvene paste „ni od čega“ – kada u frižideru nema ničega od čega bih mogla da napravim sos za pastu, ali ga ipak nekako napravim – to mi je specijalnost! Mogu da zamesim i poneki kolač, čak umem da pravim i urmašice, solidne urmašice. Torte ne volim da jedem, pa ih ni ne pravim, osim čizkejka koji bez greške bude ukusan, osim što po agregatnom stanju ne liči na čizkejk, ili ne liči ni na šta, jer nemam kalup, ali znam da kada jednog dana kupim kalup, to će biti to!

Problem sa mojim kuvanjem je što ne volim da kuvam za sebe, jer ne volim nešto posebno ni da jedem. Jedna sam od onih ljudi koji jedu parče tost hleba, puter i kiseli krastavac s nogu… Nisam, načelno i nažalost, ona osoba koja sebi ume da upriliči neki ugođaj te forme. Zato volim da kuvam za nekoga, volim da kuvam kada dolaze gosti, ili kada Stefan i ja, što je retko, ručamo zajedno kod kuće. Retko, jer imamo različito radno vreme, a i što se bilo koje današnje radno vreme kosi sa vremenom predviđenim za ručak. To je ta zamka u koju smo zapali i to su ta klizna, tačnije, fleksibilna radna vremena. Fleksibilno radno vreme znači da ni sam ne znaš kada počinješ da radiš, a kada završavaš, i koliko god ti taj privid slobode što ne sediš u kancelariji od osam do šesnaest pruža osećaj rasterećenja, osećaj da si pobedio sistem, sistem uvek pobedi tebe, jer radeći fleksibilnim radnim vremenom, ispostavi se, a da to ni ne znaš, da radiš po ceo dan. Svakako, kada dođu gosti, volim da naseckam lepo meze, da u njega uvrstim kako suvo meso, sireve iz uja koje sama pravim, tako i voće, grožđe, dinje i kapar koji takođe sama berem i kiselim. Ali, pored svega toga, ipak ne mislim da sam neka naročita kuvarica, jer, ruku na srce, ne radim sve to sa nekom posebnom pažnjom i ljubavlju, aranžiram jela obično, bez posebnih aranžerskih vratolomija i cveća u tanjiru. Za to aranžiranje nemam ni neke posebne dekorativne posude, već tanjir veći, tanjir manji, i po neka činijica, kojih nemam puno, jer ne volim te sitne stvari koje skupljaju prašinu i to je to.

Sa druge strane, imam jednu prijateljicu, Jelenu, koja je majka dvoje dece, dramaturg i pisac, odskoro je i dula, inače je vrhunska i inovativna kuvarica, ona kuvarica koja uz jelo pravi i stotine nadeva, domaće hlebove sa najrazličitijim semenkama, priloge od onog povrća koje na pijaci nikada ni ne primetim da postoji. Pored svega toga, ona je majka i domaćica koja uspeva da dva puta nedeljno nađe vremena da dođe u kafanu, da pijemo vino i pivo, i rastačemo o književnim problemima, kako sopstvenim tako i opštim. Naši razgovori o književnosti uvek su živi i inspirativni, za razliku od većine dosadnih razgovora o književnosti kakve ljudi vole da praktikuju, najčešće prepričavajući hiljaditi put anegdote poznatih pisaca koje treba da ukažu na bliskost naratora i tog nekog poznatog pisca. Naši književni razgovori nisu ni nalik tome, dosta su dinamični, i to najviše zbog toga jer se nas dve ni oko čega ne slažemo. Naše neslaganje je potpuno konstruktivno, iako najčešće izgleda ovako:

– On ti je dobar pisac? Pa on piše patetičnu poeziju samo da bi muvao tinejdžerke!

– Ta žena? Ta žena je, ako mene pitaš, razlog zašto mladi ljudi ne čitaju i zašto im je književnost dosadna! Dovoljno mi je da pročitam prvu stranicu njene knjige i da poželim da se ubijem.

Onda svaka od nas argumentuje svoje stavove, smejući se, gde na kraju skoro uvek dođemo do nekog zajedničkog rešenja, pomirenja stavova i eventualno neke ideje kako i šta dalje, što kasnije pokušamo da primenimo na sopstveni rad.

Šta je još specifično kod moje drugarice Jelene – ona je jedna od retkih ljudi koji kada vidi da je objavljen neki književni konkurs, pre svega objavi na svom profilu na društvenim mrežama, a zatim nekolicini nas direktno šalje linkove sa propratnom porukom koja uvek glasi ovako: „Miliceeee, prijavi se za ovaj konkurs, imaš još pet dana!“. Zašto je to važno – važno je jer, nažalost, ljudi najčešće ne vole da podele vest o konkursima, u šta sam se lično više puta uverila, misleći tako da će se lišiti makar neke konkurencije, makar onih koji za konkurs nisu na vreme čuli, koji su propustili prijavu, i onda ti nakon konkursa kažu: „Nisi se prijavio? Jao šteta, konkurs se završio prošle nedelje!”. Te, tako, Jelena meni javi da se prijavila na taj izvesni konkurs, na koji se, par dana kasnije, prijavim i ja. Konkurs podrazumeva i jednomesečni rezidencijalni program u nekom od ponuđenih gradova. Ponuđene gradove pri prijavi treba rangirati od jedan do pet, gde ti se najmanje, odnosno najviše ide. Split ocenim peticom, bilo bi divno otići na proleće u Split, pomislim, zatim stavim trojku kod Sarajeva, Skoplja, Tirane i Prištine, a jedinicu dam nekom gradu u Sloveniji za koji nisam ni zapamtila kako se zove. Zatim se čujem sa Jelenom, kažem joj da sam se prijavila i da više ne mora da brine hoću li zakasniti sa prijavom, i da sam prvo stavila Split pa sve drugo, jedino da sam Sloveniji dala jedinicu, jer ko bi uopšte i zašto išao u Sloveniju… Ona na to počne da se smeje i kaže da je ona jedino taj grad u Sloveniji rangirala peticom, najviše bi volela da ide tamo. Obe se zatim smejemo, i ja se setim jedne anegdote od proletos. Jelena je bila na godišnjem odmoru sa svojom porodicom, valjda negde u Grčkoj, ja sam bila na fakultetu na predavanju. Zvoni mi telefon usred predavanja, Jelena zove iz nekog kafića – došla je u kafić samo da bi uhvatila internet i pozvala mene. „Hitno je”, kaže. Zove da me zamoli da odem u radnju blizu mog fakulteta da joj kupim nekakvu sosijeru. „Kakvu sosijeru, zaboga, Jelena?”, pitam je, „i šta je uopšte sosijera?”, a ona mi kaže: „Milice, čekam mesecima da ta sosijera bude na sniženju! Samo jedna takva je ostala, molim te, ko Boga te molim, ako možeš da požuriš da mi je kupiš, daću ti novac čim se vratimo! Sosijera, ono u šta sipaš sos, pobogu!“.  

Vidim da je situacija ozbiljna, izađem sa predavanja, i odem u tu radnju. U radnji me zatiče suviše ljubazna prodavačica, suviše ozbiljnog izraza lica, kojim bi, valjda, trebalo da prikrije besmislenost tih artikala koje prodaje. Iza njenih leđa je gomila nekog tufnastog posuđa raznih oblika, ono posuđe koje najčešće ne služi ničemu – šoljice za kafu koje ne znaš sa koje strane treba da uhvatiš, tanjirići nepravilnih oblika koje ne znam ni kako bih složila na policu. „Dobar dan”, kažem zastrašujuće nasmejanoj prodavačici, „treba mi neka sosijera”, i dok to izgovaram pitam se jesam li uopšte zapamtila dobar naziv te izmišljene posude… „Sosijere su ovde“, pokaže prodavačica, „ostale su samo još dve“. U tom trenutku shvatim da Jelena nije precizirala koja je to tačno sosijera koju ona mesecima čeka da bude na sniženju. Pozovem je, ali ona ne odgovara na poziv, jer je, pretpostavljam, već negde daleko od interneta, bezbrižna, i misli da je sve u redu… Pokušala sam još par puta da je dobijem, ali nije se javila, pa objasnim prodavačici situaciju i kažem joj da sam na vrlo ozbiljnom zadatku kupovine sosijere svojoj prijateljici kojoj ta sosijera mnogo znači. Prodavačica kaže: „Pa odlično, ako vam je to bliska prijateljica, sigurno ćete znati koja joj se više dopada!“. U tom momentu mi sine! „U pravu ste”, kažem joj, „meni se više sviđa ova, dakle, dajte mi ovu drugu!” Prodavačica me gleda nepoverljivo. „Jeste li sigurni?”, pita. „Sasvim sam sigurna”, kažem, i kupim onu sosijeru koja mi se manje dopada. Kada se Jelena javila, objasnim joj problem i kažem koju sam sosijeru na kraju kupila, a ona se smeje i kaže: „Kupila si pravu, tu sam želela!“. Nema ništa dragocenije od konstruktivnih neslaganja.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Tri neodoljiva jesenja recepta sa jabukama

Budući da je prava, kišovita jesen već stigla, ovih dana radujemo se toploj, ušuškanoj atmosferi kod kuće uz omiljene knjige,…

Najnovije - Kolumne

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…