Iz Fride: Mimikrija

Moj otac uvek priča jezikom sagovornika. Koristi njegove uzrečice, poštapalice, kopira njegove tikove i uzdahe, oponaša akcente. Sagovornik to nikad ne primeti, jer ljudi nisu svesni osobenosti vlastitog načina govora. Neupućenim posmatračima takođe promiče ova jezička mimikrija kojom se moj muški roditelj tako vešto služi. Ali zato mama, sestra i ja, mi vidimo i čujemo sve. I jedva se sustežemo da ne puknemo od smeha.

Zašto on to radi? Neko bi rekao da je takvo ponašanje inferiorno i potčinjeno sagovorniku. Kao da svima pokušava da udovolji, da ih ne uznemiri svojom drugačijošću, kao da briše konture individualnog i stapa se sa identitetom nekog tamo čoveka. Ali ne. Ja ga dobro znam. U toj njegovoj igri nema ništa inferiorno, naprotiv. Navlačeći na sebe tuđe jezičko ruho, on namerno ostaje nevidljiv, neuhvativ, nedodirljiv. On se ne izlaže, već razgovara iz senke. U toj neodređenosti je njegova moć. Dok sagovornik naivno i iz srca prosipa sva zamuckivanja, štucanja, dramske pauze, psovke koje je nasledio od babe, gramatičke greške koje odaju nivo njegovog obrazovanja i zakukuljene akcente koji odaju krajeve iz kojih je potekao, moj otac stoji naspram njega kao ogledalo, i u tom ogledalu sagovornik ama baš nikad ne vidi sebe. On misli da vidi mog oca, i naseda na trik.

Opet pitam, zašto on to radi? Zašto želi da bude gospodar razgovora? Zašto se ne odaje? Zašto tako ljubomorno čuva istinu svog jezika? Mislim, morate me razumeti. Ja sam njegova ćerka. Ja sam ona koja uzme svoj jezik i njime probija tunele kroz Dinarske planine. Ja jezik koristim kao malj. Zamahnem i ne gledam ko će da pogine, čija će glava, uključujući i moju, da ostane smrskana. Moj jezik je naturalizovan, ogoljen i isturen. Tamo u tom jeziku koji je van, ispred vašeg nosa, stoji i moje srce. A gde je srce mog oca? Ono je daleko, iza sedam gora. Moj otac je dečak i cinik. Deca su čista i okrutna, a cinici su ranjivi i distancirani. Ljudi sa dečijim dušama često u odraslom dobu postaju cinici da bi se zaštitili od okrutnog sveta. Ono što im je zajedničko, cinicima, kao i deci, jeste igra. I jedni i drugi koriste igru kao diskurs, kao odnos prema svetu.

Moj tata koristi jezik kao igračku. On tako zabavlja sam sebe, bez želje da ikoga povredi ili obmane. Njegova igra nema cilj izvan sebe. Sve je stvar trenutnog zadovoljstva. Tu njegovu radost, dok naleže na tuđe glagole i padeže, vidimo mama, sestra i ja. Kao da izvodi malu predstavu, sam za sebe, i to ga beskonačno raduje. Naravno, s godinama je postao svestan da ga mi vidimo, ali ga to nimalo ne dekoncentriše da u razgovoru sa tetkom iz Pepeljevca kaže „grdan ja“, a u razgovoru sa mojim mužem koristi sve same hrvatske reči. „Biserka, deder dodaj mi malo kruha!“, rekao bi za stolom mrtav ozbiljan, a mi bismo, zajedno sa Šararom, vrisnuli od smeha.

Kad biste samo znali koliko su me ta njegova distanciranost i igra zbunjivale i povređivale dok sam bila mala. Imala sam velike muke dok tamo negde sa dvadeset godina nisam shvatila da jedan emocionalni, principijelni, bukvalistički trupac kao što sam ja, ima oca koji je karakterno potpuno drugačiji, koji drugačijim mrežama hvata svet, drugačije hendluje realnost, drugačije pokazuje emocije i drugačije se služi jezikom. Svi ti njegovi „načini“ su ga činili dalekim i hladnim, jer ja sam bila devojčica sa srcem na površini očiju, a moj otac dečak kojeg je težak život naučio da duboko sakrije svoje srce. Stalno mi je falio, iako je stalno bio tu. Nepodudarne skalamerije naših karaktera nam nisu dozvoljavale da se vidimo. Ali jednom sam ipak odrasla i razumela ko je on, razumela sam njegove igre i njegov jezik, i pomislila sam, mora da mi je pružio baš bezbrižan život i puno me voleo, kad nikad nisam ni pomislila da srce treba da zatrpam rečima, da ga povučem sa površine, da ga sakrijem od sveta.

Fotografije: Unsplash