Svaki dobar scenario je propuštena ideja za roman

Aleksandra Jovanović, studentkinja master studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, za svoj poetski rad dobila je Nagradu Mladi Dis, a nedavno je napisala i knjigu namenjenu mladima, ali i odraslima. Crna ptica, u izdanju Kreativnog centra, njen je prvi roman.

O čemu govori roman Crna ptica i kako je nastao? Odakle inspiracija za priču o devojčici Želji?

Crna ptica je priča o gubitku i odrastanju. Govori o onom dobro poznatom trenutku u životu kada bezbrižnost detinjstva prestaje i započinje neko novo doba. Tada su deca još uvek deca, ali su ipak spoznala deo stvarnog sveta. Takva promena, nažalost, najčešće dolazi kroz neku vrstu gubitka. U Crnoj ptici to je smrt oca junakinje, ali ne mora uvek gubitak da znači smrt. To može biti prekid prijateljstva, početak u novoj školi, drugom gradu, razvod roditelja, razočaranje u prijatelja, neuzvraćena ljubav. U romanu junakinja misli kako joj život nikada neće biti isti i u neku ruku je u pravu. Ono što osnažuje jeste saznanje da, iako su neki gubici nenadoknadivi, nikako nisu i nepremostivi.

Roman je nastao na fakultetu, samo u formi diplomskog scenarija. Na preporuku profesora, od koga sam čula izreku „Svaki dobar scenario je propuštena ideja za roman”, odlučila sam da testiram tu tvrdnju. Tako se rodila Crna ptica.

Lik Želje nije bilo teško pronaći. Htela sam da bude potpuno oformljena devojčica, sa svojim interesovanjima, navikama i stavovima. Njoj se, eto, dogodilo nešto tragično što će morati da prevaziđe, ali važno je da napomenem – ona ima sve što je potrebno da to uradi. Neće naučiti da bude hrabra ili dobrog srca, jer već to jeste. Trebalo je samo malo pomoći voljenih ljudi i, naravno, vreme da bi prikupila snagu i uspela da prihvati i na taj način pobedi tugu.

Kome je knjiga namenjena?

Svoj deci koja imaju neku muku, koliko god se ona činila mala. Deci koja se osećaju nesigurno, zapostavljeno, nevidljivo, ljuto, razočarano ili tužno. Svima koji to osete i na trenutak. Takođe, odraslima koji bi da se podsete prošlosti, imaju sumnje ili su nekoga izgubili. Znam da sam često u detinjstvu, ali i sada, pomišljala kako nešto nije fer, kako je nepravedno i zato strašno. Uvek bi mi knjige pomogle da shvatim kako dobre stvari uvek ostaju sa nama nakon što ih proživimo, a loše vremenom razumemo, oprostimo i zaboravimo. Volela bih da ova knjiga to učini za nekoga.

Šta je bilo najzanimljivije, a šta najteže pri radu na ovoj knjizi?

Dijalozi između Želje i Luke, Želje i Vuka bili su vrlo zabavni, jer uživam da osmišljavam ono što bi rekli, način na koji bi to rekli. Mislim da deca sve kažu kako treba i onako kako jeste, bez uvijanja, ulepšavanja i nepotrebnih izraza. Za mene bi svet bio mnogo lepši kad bi svi tako pričali. Najteže je bilo „ukrotiti” roman kao formu, odreći se svih stvari koje su specifične za scenario, na koje sam toliko navikla, ali i pronaći nove izraze, što je na kraju zahtevan i lep posao.

Trenutno ste na master studijama dramaturgije, a ovo je vaš prvi roman. Koliko se rad na romanu za decu razlikuje od rada na drami?

Drama kao buduća pozorišna predstava ima svoja pravila, žanrove, šemu i ovo što ću reći je samo moje iskustvo, ali pisanje drame meni je uvek bilo blisko poeziji. Naravno, postoje neki „čelični“ okviri, ali unutar njih volim da se sve rasipa, da teče i bude u jednom dahu. To ne znači da ću je napisati za jednu noć, ali kad je uhvatim, nemam običaj da je pustim da čeka.

S romanom je drugačije. Prva ruka se napiše možda brzo, možda ne, ali tek onda počinje rad. On traje sve dok se ne oseti taj konačni oblik, a tome treba dati vremena. Za roman je važno da sazri.

Jedna od glavnih tema u vašem romanu je to kako se glavna junakinja, devojčica od 12 godina, nosi s gubitkom oca. Da li je bilo teško napisati priču o jednoj ovako ozbiljnoj i složenoj temi u knjizi za osnovce? Zbog čega je, po vašem mišljenju, važno da se u književnosti za decu govori o ovakvim temama?

Ne bih koristila reči teško i lako, jer mislim da je stvar više u prihvatanju i normalizaciji ovakvih tema u književnosti za decu. Intimno sam upoznata sa Željinom situacijom, pa je s te strane sve išlo prilično glatko. Ipak, ovo nije priča o meni. Izazovnije je bilo napisati nešto što će se shvatiti kao univerzalno, a opet blisko. U tom smislu, Želja je mogla da bude dečak i priča bi opet ostala ista.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je važno da se govori o ovakvim temama, pre svega jer su stvarne, i to se neće promeniti, davali im mi vidljivost ili ne. Zar onda nije bolje da dete zna kako nije samo, kako i drugi prolaze kroz slične stvari i iznad svega, kako su roditelji i bližnji u stanju da ih razumeju i podrže, jer su imali teškoće i još uvek se bore s njima. Smatram da je jedan od većih problema u detinjstvu, ali i adolescenciji to što se osoba oseti izolovano i neshvaćeno, a sve zbog manjka komunikacije i razumevanja. Ovde je reč o gubitku roditelja, mada mislim i na druge teme, poput depresije, strahova, manjka samopouzdanja, poremećaja u ishrani koji nastaju baš u tom dobu… Sve te stvari su strašne i prvi impuls je da se sklonimo i mislimo na nešto lepo. Potrebna je hrabrost da se krene u susret problemu, da se on razume i na kraju prevaziđe. Kao što mislim da deca najispravnije govore, tako mislim i da su često jača od odraslih, te da su sposobna da pobede sve što im se nađe na putu. Samo treba da im verujemo.

Važni likovi u ovoj priči su Željin najbolji prijatelj Luka i Željina mama, a njihov odnos s junakinjom je ono što ovu priču vodi ka završetku koji je pozitivan i pun nade. Koliko je, po vašem mišljenju, svakom od nas podrška porodice i prijatelja ključna u prevazilaženju i prihvatanju teških životnih okolnosti i događaja?

Podrška je ključna, jer ne možemo sve sami. Željina mama i Luka nisu sasvim upoznati sa Željinim „novim svetom”, ali ih to ne sprečava da pomognu. Ne pritiskaju je, jednostavno su tu, što ona nakon nekog vremena shvata i nauči da ceni. Lepo je imati ljude oko sebe, samo treba voditi računa koji su ljudi dobri za nas. U romanu, Vuk takođe voli Želju i zaista veruje da joj čini uslugu, ali u realnosti, on nije dobar za nju.

Da li smatrate da je važno da knjiga za mlade ima optimističan kraj?

Zaista su retke knjige koje nemaju neku vrstu optimističnog kraja. Čak i kada je završetak gorak, uvek ostane nešto lepo i nešto čemu možemo da se nadamo. Lično, obožavam dobar happy end, on je neka vrsta doze sreće i ispunjava, mada u poslednje vreme više cenim kraj u kom su junaci ponešto izgubili, ponešto naučili i izašli izmenjeni i jači nego pre. Smatram da je tako i u životu. U tom smislu, važno je imati optimističan kraj, jer je važna nada i pomisao kako će sve biti u redu.

Roman je prožet elementima fantastike. Zbog čega ste se opredelili za to?

Uvek sam htela da napišem neki fantastični roman, još od detinjstva. Negde usput shvatila sam da više naginjem realizmu, pa je ovo neka vrsta omaža detetu koje sam bila. Dosta su uticale knjige Nila Gejmena, Knjiga o groblju i posebno njegova Koralina. U tim romanima je postignut pravi balans između stvarnog i čudesnog, bajke i jeze. Često se u bajkama stvari mnogo bolje objasne, one su divna metafora.

Rešenje za korice uradio je Dobrosav Bob Živković. Da li mislite da je pogodio atmosferu koju ste želeli da prikažete?

On je uradio i mnogo više. Korice ne samo što pogađaju atmosferu romana već i njegovu srž. Teško mi je da opišem koliko sam srećna što je baš on uradio rešenje za korice i koliko sam zahvalna na tome. Odmalena posmatram njegove ilustracije, a sada sam deo toga. To je neopisivo.

Koje dečje knjige su uticale na vaše odrastanje?

Pre svega Hajdi, prvi pročitani roman. Onda sledi niz knjiga, od kojih ću da nabrojim one o kojima i sada često razmišljam, a to su Pipi Duga Čarapa, Doživljaji Toma Sojera, serijali knjiga Pet prijatelja, Letopisi Narnije, Hari Poter, Devojčica sa šestog meseca, bajke Oskara Vajlda, Grozdane Olujić, Braće Grim i Hansa Kristijana Andersena. Onda Hajduci, Bela Griva, Orlovi rano lete i Mali pirat, kog pamtim po jednom divnom letu. Na kraju Srce od mastila, prva knjiga početa pred spavanje, a završena u zoru.

Dobili ste nagradu Mladi Dis za zbirku poezije Jagma. Koliko vam je ova nagrada značila kao mladom autoru i da li možemo očekivati neku zbirku pesama za decu?

Još uvek mi je čudno kad nazovem sebe autorkom i mislim da ću tek otkriti koliko mi ova nagrada znači. A da bih napisala zbirku pesama za decu, moram još malo da porastem.

Prelistajte knjigu ovde.