Iz Fride: Pismeni zadatak
Prvu reč sam „napisala“ sa četiri godine. Uzela sam kocke sa slovima, dve na kojima je stajalo slovo M i dve na kojima je stajalo slovo A. Onda sam ih naređala u „MAMA“. Nisam imala pojma da od tog trenutka do danas, ukupno 36 godina, neću prestati da pišem. Pisala sam pesme o rođacima, komšijama, o kućnim ljubimcima i automobilima. Pisala sam priče, uvek zasnovane na realnosti, kao i ove danas. Nikada me nije privlačilo izmišljanje ljudi i svetova. Fikcija nije moj đir. Ponekad mi se čini da priča iz realnosti ima toliko da neću stići da ih ispričam ni za tri života. Izmišljanje nepostojećih likova i događaja, povrh izobilja koje imam u realnosti, izgleda mi bahato i nezahvalno, u krajnju ruku – nepotrebno. Išla sam na literarnu sekciju kod učitelja Vlaste, koji bi nam na kraju časa izmišljao priče. Gledali smo u njega kao u Branka Kockicu i taj osećaj opuštenosti, ljubavi, slobode i igre zauvek se, zahvaljujući njemu, u mojoj glavi stopio sa činom pisanja, kao Pavlovljev refleks. Jednom sam zaboravila da nam je učitelj dao temu za kod kuće. Svi su imali napisane radove, samo ja praznu svesku. Kad je došao red da ustanem i pročitam, raširila sam svesku i počela. Nizala sam rečenice, jednu za drugom, tu i tamo bih zastala, nakašljala se ili počešala po glavi, pa nastavljala dalje i dalje, puna četiri lista praznog papira čija mi je belina štipala oči, sve do kraja, do poslednje nenapisane tačke, sklopila svesku i sela. Bili smo treći razred, deca iza mene su se gurkala i smejuljila, čula sam kako šapuću: „Nije napisala ništa“. Učitelj Vlasta je zadovoljno klimnuo glavom, sve vreme se misteriozno osmehujući i nikad mi nije tražio svesku na uvid.
Uživala sam da pišem domaće zadatke, utiske o lektiri, na botaničkoj sekciji pisala sam romantične sastave o biljkama i nastavnica biologije je plakala slušajući me dok ih čitam ispred table. Čim sam u petom razredu savladala osnove francuskog jezika, počela sam da pišem jednostavne pesme na francuskom. Ali ono što sam bez konkurencije doživljavala kao najveći izazov, najveći događaj, uzbuđenje, takoreći praznik, bio je pismeni zadatak iz srpsko-hrvatskog jezika. Onaj trenutak kad otvorim vežbanku i počnem. Nikada u životu nisam ni pomislila da napišem pismeni kod kuće ili da bar razmišljam o čemu bih mogla da pišem. To je meni bilo ispod časti. Pismeni je počinjao onog trenutka kad se oglasi školsko zvono i ni sekund ranije. Razmišljam sada, sa koliko iskrenosti sam pristupala školi. Za mene škola nije bila neki otuđeni entitet koji mi nameće obaveze koje moram da odradim. Nije mi ni bila poligon za ambiciju i dokazivanje. Meni je škola bila medij, mesto gde sam izražavala sebe, gde sam ostavljala sebe i gde sam se sebi vraćala. Volela sam školu skoro kao svoju majku. To je bilo moje dečije svetilište. Svi predmeti, časovi, sekcije, takmičenja, knjige, testovi, način na koji se stiče i pokazuje znanje, bili su prilika da stvorim novu sebe, da se kreativno izrazim, da se zabavim.
Kad zvoni za početak velikog odmora, nakon kojeg imamo pismeni iz maternjeg jezika, svi istrče u dvorište osim mene. Ja taj veliki odmor tradicionalno provodim u učionici. Šta radim tamo sama? Pišem tri pismena zadatka za tri najgora učenika, da ne dobiju kečeve. Pišem brzo koliko me prsti nose. Kad zvoni za kraj odmora, oni utrčavaju u učionicu, uzimaju od mene papire sa napisanim radovima za koje će dobiti trojke ili četvorke, zahvaljuju mi i grle me, ja grlim njih, srećna sam što im pomažem, zvoni za početak časa i tad se sve gasi, ostajemo samo vežbanka i ja. Sve do sedmog razreda, kad sam se preselila i otišla iz škole, ja sam pred svaki pismeni zadatak, na velikom odmoru pisala još tri različita teksta na istu temu, za moje drugare „ponavljače“. Nisam imala srca da ih ostavim na milost i nemilost njihovoj nemoći da sastave tri zdrave rečenice. A presudan trenutak je bio kad je mala Dragana u pismenom napisala: „Dok smo krali trešnje, čuli smo nečije korake i prepali se. Mislili smo da dolaze neki ljudi, ali to nisu bili ljudi, već Cigani.“ Nastavnica Ljilja je pročitala ove rečenice, bacivši svoje naočari i Draganinu vežbanku jednim potezom na katedru, preko otvorenog dnevnika, a onda uzdahnula tako jako da su nam od njenog daha zabridele uši i zavijorile kose. „Pobogu, Dragana, dete! Kako to misliš nisu ljudi, nego Cigani?! Pa zar Romi nisu ljudi?? Vi deco samo lupetate i posle vam je kriv đavo i nastavnica i svi redom, kad dobijete jedinicu. Evo ti nedovoljan jedan, pa ćeš sledeći put da uključiš mozak.“ Napisala joj je džinovsku crvenu jedinicu preko celog teksta, a Dragana je zamišljeno slegla ramenima gledajući u ventile radijatora i razmišljajući koliko još ima do zvona. Znala sam da Draganu ne zanimaju pismeni zadaci, ona je bila malena, sitna, spretna i hitra, pobeđivala na svim školskim krosevima na kojima sam ja stizala zadnja, znala da uradi salto, stav na šakama i most na igralištu, dok sam ja i kolut napred na strunjači radila nakrivo, i da se popne na najviše drvo, dok sam se ja saplitala o stepenice, nogavice i pragove. Nije mrzela ni Cigane, ni Srbe, ni Marsovce, samo nije znala da piše i nije je bilo briga kako će da sklepa rečenicu. A ja sam onda na mestu tog njenog odsustva interesovanja umetnula svoj višak, kao presađeni organ, kukavičje jaje u literarnom gnezdu nastavnice Ljilje. I tako je Dragana, sa još dvoje svojih saboraca, sve do mog odlaska iz škole, na pismenim zadacima nizala sve same pozitivne ocene.
Ja nikad nisam dobila četvorku, ali sam jednom insistirala na njoj. Nastavnica me je prozvala da izađem i pročitam svoj zadatak za koji sam dobila pet plus. Meni se taj rad nešto nije sviđao, mislila sam da sam preterala sa metaforama, da je previše kitnjast i patetičan. Rekla sam joj da ne mogu da čitam jer je rad glup. „Glup!?! Hajde lepo izađi i pročitaj, dobila si najvišu ocenu.“ „Stvarno ne mogu, nastavnice, ne sviđa mi se.“ „Ako misliš da je toliko loš i odbijaš da izađeš ispred table i čitaš, ja ću ti dati četvorku.“ „Može, dajte.“ Nastavnica Ljilja je izvadila crvenu hemijsku, otvorila dnevnik i još jednom me pogledala preko naočara: „Poslednji put te pitam, hoćeš li da izađeš i pročitaš pismeni?“. „Ne“, odgovorila sam. Onda je ona uzela moju vežbanku, prežvrljala onu slasnu peticu, kao da mi grebe vrhom olovke po srcu, i pored žvrljotine, a i u stubac dnevnika, upisala veliko crveno 4. Stajala sam tamo kao mali jedanaestogodišnji kamen, ozbiljna i čvrsta, nepokolebljiva u svojoj odluci da odbranim čast pisanja, da odbranim instituciju pismenog zadatka iz srpsko-hrvatskog, da odbranim svoje kriterijume i svoj obraz. Pred kim? Pred sobom. Ostalima je taj rad bio super, ali ja mu ne bih dala peticu i nisam mogla da se ponašam kao da je sve u redu. Jer nije mene uspavljivala i mazila mi savest pred san pomisao na sve same petice u dnevniku, već pomisao da sam ih sama zaradila, da sam ih sazidala, da mi ih niko ne može oduzeti, a ni dati, dok se ne saglasim da sam zaslužila.
U vremenu koje juri za fiktivnim uspesima, formalnim priznanjima, plagiranim doktoratima i kupljenim diplomama, ja sam često proglašavana budalom zbog svog idealističkog pristupa poštenju, zbog nevinog odnosa prema znanju, zbog intimne sprege sa školom i školskim gradivom koje je prolazilo kroz mene, menjalo me, rastezalo me i širilo. A onda i zbog idealističkog odnosa prema pisanju, koje nije ni deo škole, nije ni posao, ni struka ni zvanje, to sam ja, moje misli koje se obraćaju svetu, feedback na ono što sam primila iz sveta, na ono naučeno, odgovor na pitanja kojima me okitila moja promišljana realnost. Ja sam se školi davala i učenje me činilo živom. Najdestruktivniji periodi mog života obeleženi su odsustvom želje za učenjem, dok je svaki plamičak radosti i optimizma budio glad za beskonačnom doživotnom „školom“. Učenje je najuzbudljivija stvar na svetu. To je proces koji nas rastura i gradi. Nema većeg luksuza od mogućnosti da budemo drugačiji. Prevideti tu svetu ulogu, koju učenje ima u našim životima, i staviti ga u funkciju ocena, uramljenih diploma i visine budućih primanja, posmatrati ga kao sredstvo, umesto kao cilj, to je tako slepački, nakaradno i izopačeno, tako pogrešno, da mi se čini da smo mi, ljudi, neki zbilja kolosalni stvorovi, prostrani kao galaksije, kad tako velike zablude i greške mogu da stanu u nas. Tako smo ogromni, a tako smušeni i nespretni, kad bi život bio kamenčić na vrhu nategnute praćke, a njegov smisao celi svemir, mi bismo ga promašili.
Fotografije: Unsplash
