Iz Fride: Volim Novu godinu

Svake godine, u vreme novogodišnjih praznika, čovečanstvo se podeli u dva tabora – one koji bezglavo, nekritički, sujeverno i konzumeristički hrle ka svetiljkama, irvasima, zvezdama, jelkama, ruskim salatama i prvojanuarskim odlukama, i one koji na taj šareni šljokičavi stampedo gledaju cinično i rezervisano, podrugljivo i s prezirom.

Uvek su mi bili draži ovi prvi. Valjda zato što je rumena tupava neposrednost simpatičnija od distancirane nadrndanosti. A možda i zato što volim Novu godinu i sve u vezi sa njom. Taj vašar, cirkus, uživanje u najpovršnijim stvarima, u nekim svetlima što se pale i gase, u nekim svetlima što eksplodiraju na nebu, u nekim svetlima što gore i pršte na crnom štapiću koji držiš u ruci, u šarenim oblim ukrasima na jelci (jer jelka mora da bude šarena), u novogodišnjem programu iz našeg detinjstva… Prvi januar bih provela ispred televizora, umotana u ćebe, i u mozgu bi mi se zažarili centri za spokoj i zadovoljstvo dok bih gledala novogodišnje džinglove i aranžmane od jelinih grana na pultu drugog dnevnika, sa desne strane voditelja. Televizija koju gledam svaki dan, sad je imala praznično ruho – svoje reklame, špice i scenografije, presvukla bi se u kugle, srme, sveće i zelene jeline iglice. Na drugom programu je išao filmski maraton. Gledala sam film za filmom dok me san ne savlada. U svetu bez torent sajtova i filmova na izvol’te, prvojanuarski maratoni su bili događaj.

Nikad nisam prestala da se radujem Novoj godini. Uz svoje dete, iznova joj detinjasto pristupam, jer i ne može drugačije. Taj praznik i sve što on predstavlja, to je tako čisto i nevino. Treba da budeš žešći namćor da bi to hejtovao.

Jeste, korporacije su ga komercijalizovale, zarađuju na nama i našoj euforiji, ljudi traže spas u veselim dekoracijama i prežderavanju, umesto da se suočavaju sa svojim problemima. Veruju da prvi januar okreće novi list, a zapravo sve ostaje isto i bla bla bla… Nikad nisam odlazila u te ekstreme, nisam sujeverna i ne verujem u prvi januar. Istu jelku kitim već deset godina i ne prežderavam se. Ima ljudi koji preteraju i ponese ih to sve, uopšte im ne zameram. Pa neću ja nekome da naređujem da se suočava sa realnošću, umesto da je maskira i gura pod tepih. Nek’ narod bude lažno srećan, neka potiskuje, neka zaboravlja, neka se opija, prejeda, nek’ radi šta hoće. Sve je to ok.

Više mi smetaju ovi što idu okolo i govore kako im je praznična euforija NEPODNOŠLJIVA. A ko te tera da je podnosiš? Zaista ne vidim koji problem, osim redova na kasama i gužvi u prodavnicama, može da ima neko ko ne želi da slavi. Ako nećeš da budeš deo toga, nemoj biti. Ne znam šta je tu nepodnošljivo, osim vas samih koji gunđate i bunite se, kao da vas neko primorava na nešto. Ako vam je to sve bez veze, onda ignorišite celu stvar. Živite taj dan kao i svaki drugi. Ali ne, vi morate svima da date na znanje kako vas Nova godina smara i kako vam je cela ta ujdurma iritantna i naporna. Umesto da 31. decembar provedete čitajući knjigu, štrikajući šal, mazeći kućnog ljubimca u svom stanu bez novogodišnjih dekoracija, i legnete u devet, jer je to običan dan u nizu, vi to nećete. Vi zapravo nećete da provedete taj dan ležerno i na miru. Vi lažete da te dane želite da provedete bez pompe. Jer da stvarno želite, ćutali biste o Novoj godini. A vi nikako da je ostavite na miru.

Jutros kad sam otvorila prozor spavaće sobe, padala je sitna kiša. Nebo i more su bili sivo-bele boje, pomešani kao vlažna smesa koja je nalegla na grad, a duž cele naše ulice protezale su se novogodišnje svetiljke. U srcu mi se istog trena potpalila neka mala zadovoljna vatrica. Jutro je zamirisalo na cimet i kuvano vino, na vunene džempere s jelenjim rogovima, na mogućnost da život bar nakratko, izgleda kao bajka.

Fotografje: Unsplash