Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Dnevnik nevidljivih: 02

Isprva nije uopšte volela da radi treću smenu jer joj propadne čitav naredni dan. Kada završi smenu, u šest izjutra, i krene ka autobuskoj stanici na Autokomadi, creva joj iznenadno zaklokoću kako se bliži ćevabdžinici na uglu. „E nećeš vala jesti”, kaže sama sebi dok korača. U autobusu svi izgledaju svežije od nje, tek su ustali, čini joj se da samo ona nije spavala čitavu noć. Kada dođe kući treba joj oko petnaest minuta da skine sve šnalice iz punđe, još petnaest minuta da se istušira, obrni-okreni, ne stigne nikada da legne pre sedam. Navije budilnik na podne, ne voli da prespava dan, i pre nego što sklopi oči, na ekranu telefona vidi podatak „četiri sata i pedeset osam minuta do narednog alarma”. Uvek se iznervira kada zakasni tih minut, dva koji je dele od punih pet sati spavanja.

Kada ustane, prvo pojede jabuku i skuva sebi jaku tursku kafu sa šećerom. Na balkon iznese kristalnu roze pepeljaru, šolju sa kafom i ljubavni roman. To je njen mali raj. Dok čita ljubić, svrbe je dlanovi i vrat, jer misli na njega. Zbog njega je, između ostalog, zavolela da radi noću. Ima sigurno već mesec dana kako on redovno dolazi.

Dan provede spokojno, kuvajući ručak, pijući kafe „preko telefona” sa prijateljicama. Nekada obiđe svoju sestru i sestričinu, kod njih ide na sasvim drugi kraj grada peške, zbog linije. Maloj Taši uvek kupi neke sitnice dok hoda gradom, ovaj put kupila joj je velike plišane gumice za kosu, kakve je i sama nosila kao mala. „Moda se uvek vraća, zar ne?”, prokomentariše kroz osmeh sa uličnim prodavcem đinđuva, koji joj ćutke vraća kusur. Mala Taša se u njen zagrljaj zaleće trkom, svojim malim petama tutnji po glavi komšijama sa sprata ispod. Ne prođe ni pun minut do komšijinog lupanja u radijator, kao odgovor na Tašino tabananje. „Ovaj seljak ispod vas i dalje maltretira?”, pita sestru ljutito. „Ma ne pitaj”, kaže sestra, „ionako ćemo uskoro da se selimo, našli smo jeftiniji stan, i gazda je super, neki mlađi tip, ne mogu da gledam više ovu našu babu. Neće da da pare za krečenje, neće da zameni bojler…” Zna o čemu sestra priča jer i ona sama ima problema sa bojlerom koji gazda neće da zameni. Čas ide ledena voda, čas vrela, nema šanse da je podesi na mlaku. Sestra kaže da je zvala Slađu nokti, ‘oće da časti i sebe i nju manikirom. „Uskoro stiže!”, kaže. Zet momentalno napušta stan, izmišlja neke obaveze, jer ne podnosi zvuk turpijanja noktiju. Dok njih dve piju kafu i čekaju Slađu, mala Taša izmišlja razne frizure pomoću svoje nove plišane gumice.

„I tetka je tu!”, kaže Slađa sa vrata. „Majke rađajte sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke su najveći dar detinjstvu!”, kaže Slađa citirajući polovično Duška Radovića. Sve tri se smeju. Na nagovor Slađe, ona ovaj put ne bira crveni gel lak kojem je godinama odana, već stavlja drečavo narandžasti, boje radioaktivne kajsije. „Taj ti je sada hit”, kaže Slađa.

Uveče, na poslu, dok stoji za kasom i otkucava artikle, oseća se dobro, jer u svakom kadru vidi svoje sveže sređene nokte. „Stvarno je dobar lak”, kaže sebi, ali su i druge koleginice komentarisale. Zna da će on i večeras doći i videti njen friški manikir, ali se trudi da ne misli o njemu. Treću smenu, mimo njegovih dolazaka, između ostalog voli zato što je veća dnevnica, i zato što oni, trećosmenaši, skidaju sa rafova artikle pred istekom roka trajanja, i na njih lepe narandžaste nalepnice sa popustom, narandžaste, kao njeni nokti. Te noći, čitava kutija mocarele snižena je sa dvesta pedeset na devedeset devet dinara. Pakovanje sušenih brusnica sa sto pedeset na sedamdeset. Kutija organskog kus-kusa takođe je bila na popustu, kao i nekoliko kesa sveže upakovane rukole, Pik-ova pečenica, i još mnogo toga. U ponoć su zatvarali kase na pola sata, zbog popisa, matori čiča na ulazu u Securitas jakni nije davao mušterijama da uđu dok se popis ne završi. Čim se kase otvore, ona bi, zajedno sa kolegama, otkucala sebi nekoliko artikala na svoju karticu. Uzela je pečenicu, mocarelu i rukolu. Kus-kus nije htela, i na popustu je bio skup, niti je razumela poentu kus-kusa kada su makarone tri puta jeftinije. Zamišljala je kako bi, ako on ikada dođe kod nje na večeru, mogla da napravi domaću picu sa mocarelom, pečenicom i rukolom, istu picu kao što je jednom jela u piceriji u centru grada. Poslednjih par puta kada odlazi, počeo je da joj govori: „Vidimo se, Ana!”. Sigurno će je zvati na večeru.

Po običaju, kada su se kase otvorile, desetine mušterija nagrnule su u radnju. Nisu joj sasvim bili jasni ti ljudi koji dolaze u kupovinu noću. Bilo je tu i starijih i mlađih ljudi, pijanih klinaca koji kupuju alkohol, baba koje su znale za popuste, pa su dolazile da kupuju snižene artikle, one koji su preostali nakon što su ih sami zaposleni već pokupovali. Na njenoj kasi uvek je bila najveća gužva, mislila je da je to zbog njene pozitivne energije i zato što je bila devica u horoskopu. Svi su želeli kod nje na kasu. Četiri klinca sa tek potamnelim brkovima ispod nosa natrpali su u korpu deset piva. „Momci, imate li vi lične karte?”, pitala ih je kroz osmeh. Jedan mali, najniži od svih, pokazao joj je ličnu. „Dobro, dobro”, smeškala im se ona, pakujući pivo u kese. Ona je bila jedina koja kupcima nije naplaćivala kese, smatrala je da to nije u redu i da kese treba da budu besplatne. Zatim se smenilo nekoliko dosadnih ljudi i dosadnih korpi, onih korpi gde ima puno stvari na vaganje, i svaku je morala da proveri i ponovo vaga, to su nadređeni uveli kao pravilo, jer se ispostavilo da ljudi puno kradu kada vagaju sami voće i povrće. Kucala je brzo, naplaćivala i vraćala kusur još brže, maksimalno skoncentrisana, zaista je u svom poslu bila profesionalac. Onda je za kasu stala jedna baš matora baba, u korpi imajući kutiju organskog kus-kusa. „Šta će to tebi, baba?”, rekla je u sebi, a naglas je izgovorila samo: „Sto šezdeset pet dinara je vaš račun”. Baba je gledala ćutke u nju, pa u svoj novčanik, naizmenično. „Ja, sine, imam samo sto pedeset”. Bilo joj je žao babe, ali ju je ujedno i nervirala, pravila joj je gužvu za kasom. Samo što je zaustila da joj nešto kaže, on je spustio petnaest dinara na pult, i rekao: „Evo, imam ja, u redu je”.

Noge su joj utrnule, mislila je da će pasti. Poželela je da sedne, ali sedenje za kasom su zabranili od prošlog meseca, iznad glave visile su kamere, nije smela. Jedva se nekako sabrala, i ostala na nogama. Njegov parfem ispunio je njene nozdrve, njeno srce, mislila je da nikada lepši parfem nije osetila. Kosu je začešljao unazad, pa sa strane, ličio je na Zdravka Čolića. Bez sumnje, bio je najlepši muškarac kojeg je ikad videla, i taj najlepši muškarac dolazio je, bez izuzetka, svaku noć već danima baš kod nje na kasu. „Znam ja šta to znači”, mislila je, „nisam ja luda.” Dok je otkucavala artikle iz njegove korpe, zamišljala je kako sebi i njemu pravi picu sa mocarelom, pečenicom i rukolom, i pitala se kada će je, već jednom, pozvati na večeru. „Kako si, Ana?”, pitao ju je, kao i uvek. Njeno ime pisalo je na levom džepu uniforme, naravno da je znao njeno ime, ali ona je to što je zvao po imenu shvatala daleko ličnije. „Dobro komšo, hvala”, rekla je kroz stidljivi osmeh i pocrvenela od uveta do uveta. „Dve hiljade sto petnaest, komšo”, rekla je. „Daćeš mi”, rekao je svojim hrapavim i najlepšim glasom na svetu, ali ona je već znala šta će tražiti. Tražiće paklu crvenog tvrdog Marlbora, jer svaki pravi muškarac puši crveni tvrdi Marlboro. Gledala je u njegove prste dok je držao novčanik, zamišljala je kako njegovi prsti prinose cigaretu njegovom prelepom licu. Nikada ga nije videla kako puši, mora da je izgledao zanosno. „Daćeš mi paklu crvenog tvrdog Marlbora”, rekao je, „i jednu paklu roze slims Sobranja.” Podigla je glavu i pogledala ga u oči. Njen svet srušio se u sekundi, poželela je da se sagne ispod kase, da iz svoje torbe uzme onu mocarelu, i da ga pogodi posred glave. „Dve hiljade osamsto sedamdeset pet”, rekla je kroz zube.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…