Tvorac Dilana Doga kao autor i nadahnuće: Tihi povratak Ticijana Sklavija

Veličina Ticijana Sklavija, italijanskog pisca i scenariste najpoznatijeg po kreaciji lika Dilana Doga i dugogodišnjem radu na Bonelijevim strip-serijalima, nepobitna je. Da više nikada ne napiše nijedan redak, njegovo nasleđe je već toliko obimno i značajno da će ostati i opstati dokle god postoji deveta umetnost. Naravno, od 1986. godine, kada je prvi broj Dilana Doga stigao na kioske, pa do danas, prošlo je mnogo, mnogo godina; a još više od Ticovih početaka 70-ih godina prošlog veka. Vreme, čest gost i u samom Dilanu Dogu, menja sve. Nezaustavljivo je.

Nakon prvih 100 brojeva popularnog serijala, Sklavi je polako počeo da se povlači i na kraju je u potpunosti napustio Dilana Doga, vraćajući mu se tek sporadično – tokom poslednje dve decenije svega pet puta u okviru redovne serije… Tri od tih pet epizoda je u Italiji objavljeno tokom 2006. (kod nas, kako to već biva, tri godine kasnije), i u pitanju su ne baš preterano upečatljive avanture Ukronija, Ubica je među nama i Marti; dok su poslednje dve premijeru na matičnom tržištu imale 2016. (Nakon duge tišine) i 2017. godine (Nedokučiva tajna), tj. tri godine kasnije i kod nas. Nedokučiva tajna je pre mesec dana objavljena na srpskom u okviru redovne serije, a podudarilo se da se negde u to vreme u prodaji nađu još dva izdanja Veselog četvrtka koja imaju direktne veze sa Ticijanom Sklavijem – u pitanju su luksuzni albumi u punom koloru i na A4 formatu: Priče iz nekog drugog sutra I: Nemoguća knjiga i A danas, apokalipsa!. Slučajnost? Ne bih rekao.

Nakon duge tišine, srpski čitaoci su u proteklih godinu i nešto dana imali prilike da iskuse čak četiri nova Sklavijeva stripa. Na redovnu epizodu Nakon duge tišine sam se već ranije osvrnuo za City Magazine u tekstu Novi život Dilana Doga: Usponi i padovi Rekionijeve vladavine (treći deo), a pre nego što se pozabavim Nedokučivom tajnom i prvim tomom Priča iz nekog drugog sutra (kao i albumom A danas, apokalipsa! koji Sklavi nije napisao, ali u kojem se pojavljuje kao lik), napisao bih koju rečenicu o jednom izdanju s kraja 2019. godine – prvom Sklavijevom grafičkom romanu Glasovi vode.

Sklavi i crtač Verter Del’Edera u Glasovima vode nude uznemirujuću i razlomljenu priču u kojoj vidimo jednog novog, a opet prepoznatljivog pripovedača. Nije tajna da se Sklavi već decenijama bori sa depresijom, a Glasovi vode su svojevrsni poziv u pomoć, mračno i hermetično crno-belo stripovsko štivo sastavljeno od desetak kratkih segmenata koji, na prvo čitanje, kanda i nemaju previše veze jedan sa drugim. Sklavi ovde predstavlja svog novog junaka, Stavrosa, šizofreničnog muškarca uronjenog u fantazmagorični svet pun velikih i malih užasa. U pitanju je, neosporno, jedan veoma zahtevan grafički roman: teške tematike (bolest, otuđenost, samoubistvo…) i narativno veoma, veoma nepristupačan. Jedno čitanje je nedovoljno da bi se pohvatali konci ove priče date kroz mozaičku i hronološki ispreturanu strukturu, sve to uz obilno mešanje „stvarnosti“ i „halucinacija“. Ticijano Sklavi je mnoge od tema obrađenih u Dilanu Dogu ovde predstavio bez žanrovske matrice, ogolivši ih i time ih učinivši ubitačnijim i još više uznemirujućim. Imajući sve navedeno u vidu, Glasovi vode definitivno nisu za svakoga, ali umeju da nagrade usredsređene i strpljive. Ovaj grafički roman je svojevrsna najava za ono što će doći i, bar do izvesne mere, vežba/priprema za Priče iz nekog drugog sutra, novi Ticov serijal u izdanju Serđo Boneli editorea.

Nedokučiva tajna, do ovog četvrka najsvežija epizoda Dilana Doga objavljena na srpskom, podelila je čitalaštvo – kako u Italiji, tako i u Srbiji. Sklavi i Stano, autori koji su nam podarili prvu epizodu Dilana Doga, udružili su snage i u poslednjoj redovnoj Dilanovoj avanturi iz Sklavijevog pera (numeracija Veselog četvrtka: 166, italijanska numeracija: 375). Pomalo mi je tužno što ću ovo napisati, ali mislim da ovo zaista jeste poslednja epizoda Dilana Doga koju potpisuje Sklavi – barem kada je u pitanju redovna serija (u novopokrenutim Pričama iz nekog drugog sutra, Tic se ponovo spojio sa Dilanom, ali u jednom sasvim drugom kontekstu). U Nedokučivoj tajni se zaokružuje mitos koji je Sklavi davno mapirao, i to ne sa praskom, već sa grcajem, tihom razgradnjom materije od koje je sazdan svemir. Sve to uz dosta nihilizma, letargije i neumitnosti – do kraja. Nedokučiva tajna dođe kao svojevrsni zakasneli epilog zlatnog perioda Dilana Doga koji je u najtešnjoj sponi upravo sa Sklavijem, tako da je toplo preporučujem čak i onima koji su odavno digli ruke od Dilana, a nekad su ga voleli. Ovo je, zapravo, dostojanstvena završnica serijala koji će još dugo trajati. Rekioni se već odavno namerio da zaokruži izvorni ciklus i krene dalje, što je u suštini i dobro, a Sklavi mu je u Nedokučivoj tajni u tome pomogao i dao mu blagoslov.

Album Priče iz nekog drugog sutra I: Nemoguća knjiga naslanja se na Glasove vode sa kojima deli sličnu atmosferu i mozaičku strukturu: ponovo je u pitanju niz uvezanih vinjeta, s tim da je naracija ovoga puta komunikativnija i preglednija. Album je u celini nacrtao i obojio apsolutno fantastični Điđi Kavenago koji je pre nekoliko godina preuzeo od Anđela Stana ilustrovanje naslovnica redovnih brojeva Dilana Doga. U Pričama iz nekog drugog sutra pojavljuju se Dilan Dog i neki drugi poznati junaci iz njegovog sveta (Gručo i Hamlin), s tim da su oni ovoga puta uglavnom neka vrsta katalizatora i vezivnog tkiva između priča (a u prvom tomu ih ima četiri: Spoljašni svet, Perspektiva zombija, Dim i Traženje; a od kojih je druga najduža i najbolja), a mnogo manje aktivni učesnici (mada Dilan povremeno bude i to). Prvi tom ovog novopokrenutog serijala pruža izuzetno zadovoljavajuće čitalačko iskustvo na 64 stranice, mada bi greška bila doživljavati ga kao deo zvaničnog dilandogovskog kanona: ovaj album je, kao što i naslov sugeriše, priča za sebe, neka vrsta alternativne stvarnosti u odnosu na redovnu seriju (koja je, paradoksalno, u međuvremenu i sama postala alternativna stvarnost). Radnja je pomerena u nedefinisanu distopijsku budućnost (ili, možda, još preciznije: još jednu moguću stvarnost Dilana Doga), pa samim tim poseduje blagi futuristički, pa čak i proročki sloj. Nemoguća knjiga nije revolucionarna i esencijalna, ali jeste lep dodatak onome što je Sklavi do sada napisao u serijalu i van njega, a ujedno i mogućnost da se Tic konačno fokusira na priče u kojima Dilan nije glavni junak (što mu je, rekao bih, već dugo želja). Veoma je teško oceniti u kom smeru će se kretati ova edicija i kako će se priča/priče dalje razvijati, pa drugi tom očekujem sa nestrpljenjem – tim pre što je za crtež zadužen još jedan aktuelni favorit: Nikola Mari.

 A danas, apokalipsa! je zapravo broj 400. koji je u Italiji objavljen krajem decembra 2019. godine. Ova epizoda je važna iz više razloga: predstavlja veliki jubilej i označava kraj jedne i početak nove ere u istorijatu ovog dugovečnog serijala. Scenario je pisao lično Roberto Rekioni, trenutni urednik Dilana Doga koji već godinama pokušava da serijal povede u novom smeru. A danas, apokalipsa! se nadovezuje na kraj tzv. Ciklusa meteora koji obuhvata trinaest epizoda (izvorna italijanska numeracija 387-399) koje će na red za objavljivanje u Srbiji doći za nekih godinu dana – što znači da je ovo prekrasno luksuzno izdanje zavir u ono što nas tek očekuje. Ne brinite: iako postoji spona sa Ciklusom meteora, broj 400. je priča za sebe. U pitanju je jedna od onih slavljeničkih meta epizoda koje jedni vole, a drugi ih se gnušaju i koja se, pre svega, nadovezuje na epizode koje već dobro znamo (Sklavijeve Zora živih mrtvaca, Morgana, Priča ni o kome, Priča o Dilanu Dogu + Rekionijeve Mater Morbi, Duboki svemir, Mater Dolorosa – od kojih je neke Veseli četvrtak ponovo štampao pre dve godine u luksuznom i danas rasprodatom izdanju Dilan Dog: Majke i očevi). Uz sve to, kao što i sam Rekioni u pogovoru naglašava, A danas, apokalipsa! je parafraza romana Džozefa Konrada (Srce tame) i filma koji je Frensis Ford Kopola po tom romanu snimio (Apokalipsa danas), sve to obogaćeno brojnim drugim uticajima i citatima – od Vilijama Šekspira do Frenka Milera. Slavljeničku epizodu je crtao dobri stari Stano i zaista se potrudio da u vizuelnom pogledu ovo bude nezaboravno iskustvo (a uz pomoć Đovane Niro koja je, kao i u Nedokučivoj tajni, bila zadužena za kolor).

Postavka je sledeća: nakon nepotpunog (?) smaka sveta u epizodi 399, Dilan Dog je lišen sećanja i nalazi se u nekoj vrsti limba. Putovanje galijom našeg junaka i njegovog pomoćnika Gruča vodi u brojne avanture koje, na izvestan način, predstavljaju rekapitulaciju svega onoga što smo čitali od 1986. do 2019. godine, sve do onog najvažnijeg: susreta sa tvorcem. Rekioni je, naime, odlučio da se Ticijano Sklavi lično pojavi u ovoj epizodi, doduše u predimenzioniranoj kingpinovskoj varijanti, kao i da upriliči konačni sukob tvorca i kreacije. Računica je jasna: da bi nastavio dalje Dilan se mora obračunati s čovekom koji ga je stvorio, da se jednom zasvagda otrese njegovog opterećujućeg uticaja… Ako je Nedokučiva tajna predstavljala neku vrtu Sklavijevog intimnog oproštaja od redovnog serijala, A danas, apokalipsa! je zigot novog početka. Poslednje dve table nacrtao je Korado Roi i one predstavljaju uvod u broj 401. (Crna zora – Rekionijeva postmoderna igra i nadogradnja prve Sklavijeve epizode Zora živih mrtvaca) koji je ujedno i „novi početak“ (na scenu stupaju bradati, mračniji Dilan i njegov novi pomoćnik Njagi) – ova rekalibracija serijala se u Italiji odigrala u epizodama 401-406, ali o tome nekom drugom prilikom… Što se tiče epizode A danas, apokalipsa: prijala mi je. Iako u biti nostalgična i kompilacijska, ona je zaista prekrasno nacrtana i dovoljno hrabra da pomeri serijal u novom pravcu. Više od toga u ovom trenutku verovatno i nismo mogli da očekujemo. Šezdeset i nešto brojeva nakon što je u potpunosti preuzeo uredništvo Dilana Doga (epizoda Duboki svemir), Rekioni je konačno svoj na svome: više nema opravdanja i izgovora, ono što sledi više nije kompromis da se pomiri staro i novo, već njegova nepatvorena vizija. Sve greške koje uslede – biće samo njegove.

Nakon (definitivnog?) oproštaja od redovne serije Dilana Doga, Sklavi se vratio tamo gde mu je i mesto: u svet stripa. U skor(ij)oj budućnosti očekuje nas još njegovih scenarističkih radova. U Italiji samo što nije objavljen treći tom Priča iz nekog drugog sutra (nacrtao ga je Đorđo Pontreli, koji je, poput Kavenaga i Marija jedan od udarnih umetnika u novoj fazi Dilana Doga), a od jula je u prodaji i novi Sklavijev grafički roman, kriminalističke tematike i sa Emilijanom Mamukarijem kao crtačem – Zardo (zasnovan na Sklavijevom romanu Nero. iz 1992. godine). Verujem da Veseli četvrtak neće dugo čekati da ove nove Sklavijeve radove predstavi srpskoj publici.

Fotografije: Veseli četvrtak/Đorđe Bajić