Kritika serija „Kosti“: Ko može, neka prašta…

Nekako duboko i nepopravljivo ljudski je radovati se izobilju i onome što ono sa sobom nosi, uključujući i na početku barem teorijski veće šanse za srećne ishode, ali svako malo u priči o ovdašnjem evidentnom serijskom bumu (a, zapravo, još nas samo nekoliko ovakvih i ovako plodnih godina deli od hiperprodukcije) često se zaboravi na važnost procene koliko su te nove serije skladno prilagođene ovdašnjem životnom, društvenom i inom kontekstu, odnosno, u kojoj meri svoj razlog postojanja iznalaze u vezi sa onim što proživljavamo i sa čim se nosimo.

U slučaju serije Kosti, nastale u koprodukciji banjalučke kuće Bosonoga i Radio televizije Srbije, mirne se duše može pričati o tom skladnom spoju stilema i uslovnosti žanra (preciznije, mračnije osvetničke drame sa jasnim primesama kriminalističke priče) sa onim što se opaža u konkretnom nam okruženju. Naravno, ukorenjenost u stvarnosnom nije nužno krupan plus kada pričamo o filmskom ili serijskom stvaralaštvu, uostalom, i realistički nedvosmisleno postavljene priče u ta dva medija u biti i ne mogu bez kreativne obrade i uvek dobrodošlog smislenog domaštavanja. Kosti (naravno, na dosadašnjem uzorku od četiri emitovano-pogledane epizode) imaju biti pohvaljene i na račun umešnosti sa kojom su autori stvarnost, koju je tako lako prepoznati i pojmiti, preinačili u fikcijski obojenu priču, koja, pritom, dobar deo svoje opšte privlačnosti duguje i očitom razumevanju žanra kojim se ovde barata, a kojim su autori definitivno dobro ovladali.

Upravo pominjana žanrovska odrednica je neo-noir, i u tom smislu Kosti su vrlo dobar rad i primer kako se neo-noir, naravno, kada je, kako, uostalom, kanon, to i nalaže, jasno i čvrsto utemeljen u univerzalnim i nekako nepogrešivim postavkama o poroznosti i slabostima ljudske duše, efikasno može koristiti i danas i u ovdašnjem geografskom kontekstu da bi se ispričala priča čiji je mrak zavodljiv i izrazito rečit. Kosti na (male i nešto veće ekrane) donose neo-noir tamu udruženu sa gorkim ali i ciljano smirenim prikazom o svakodnevici života u paklu tranzicijskog/postranzicijskog pakla na ovim prostorima, koji nas svako malo podseća koliko smo brzo ovladali i kako smo se hitro i dragovoljno prilagodili toj užasnoj ideji društvenog darvinizma koja nameće takmičenje, surovost, gordost, samoživost… a sve to neretko zarad sitnog konzumerizma (u tom smislu znakovita je scena ručka bolje snađenih u restoranu u prvoj polovini četvrte epizode). Tom jetkom i pritajenom ali svakako nelagodnom podsećanju na te neutaživo prisutne ljudske slabosti u slučaju Kostiju autori su pridodali precizan banjalučki kontekst, jasno omeđen stvarnošću koja je manje-više ista za čitav ovaj postjugoslovenski prostor. Narečeni neo-noir priče Kostiju vodi ka upečatljivom prikazu mraka iz koga vrebaju katkad i združene snage fatuma, goleme društvene nepravde, gramzivosti i očaja od koga bega zapravo ni nema. U tom smislu, dosadašnje četiri epizode dalju obilje povoda da se Kosti označe i predočavaju tom zgodnom odrednicom banjalučki neo-noir, uz ogradu da je na ovom uzorku sasvim jasno da su autori dobacili do tačke univerzalnosti, koja je neretko tek snevani cilj i koja se počesto uzima zdravo za gotovo, premda je do nje istinski teško i zahtevno doći.

Kada se govori o Kostima, budući da dolazi iz iste produkcione postavke, a iz scenarističko-rediteljske saradnje Nikole Pejakovića i Saše Hajdukovića, kao i to što značajan broj glumaca u obe serije igra zamašnije a posve drugačije uloge, poređenja sa prethodnicom, serijom Meso, su neizbežna. Kosti su centralni deo planiranog triptiha (javno je pominjano da je namera da se snimi i treći „krak“, serija nazvana Koža), a napredak u odnosu na, inače, sasvim zadovoljavajuće i funkcionalno Meso je posve evidentan. Recimo, dok je Meso to već više puta u ovom prikazu pominjano crnilo iznalazilo prevenstveno u i dalje prisutnom i uticajnom nasleđu ponajpre srpskog filmskog crnog talasa, gde su prenaglašavanja nekako jedan od korena i potpornih stubova pristupa i šire postavke, Kosti dosta veštije barataju vidno univerzalnijim nasleđem neo-noir-a, iščitanog i postavljenog skladno današnjem trenutku i dobrim delom onog što ga određuje i oblikuje. Osim toga, Kosti deluju produkciono umivenije i svrsishodnije, uz primetan napredak i na polju vizuelnog i na planu odrešitije montaže, čime se dobilo i na privlačnosti blago zrnaste slike tamnijih valera, i na ritmu pripovedanja unutar te mnogoljudne hronike. Sa poslednje pomenutim u vezi je i činjenica da se podudaranja i sudari likova u tom ipak i dalje klaustrofobičnom mikrokosmosu nešto većeg grada gde se svi znaju i gde će, sva je prilika, mnogi mnogima stati na put do nekakvog daljeg uspeha i boljitka ovde fukcionišu organskije i neusiljenije. Pride, izrazito intrigantnom ritmu i duhu priče znatno su doprineli glumci posve drugačije glumačke pojave od onih koji su nosili Meso – diskretna a izrazito ubedljiva gluma Jove Maksića, Ljubiše Savanovića i Milice Janevski, koji su drastično uticali i na ritam naracije i neki dominatni ton priče. Sada je evidentno ono što pomniji filmofili već duže vreme znaju – nakon pokazanog u Kostima, Milica Janevski i Jovo Maksić postaju nezaobilazne referentne tačke srpskog i regionalnog glumišta, mada je, eto, kako se pokazalo, bilo neophodno da Janevski i Maksić iskorače mimo granica Srbije, doduše, u isti jezički i kulturni i nesporno sličan društveni okvir, da bi dobili na vidljivosti koja će, ako pravde i zdravog razuma bude, dovesti do krupnijih rola i veće minutaže u što skorijoj budućnosti. Ovome treba dodati i pohvalu za glumu mlade Lee Sekulić, odrešitiji glumački izraz (nego inače i uobičajeno) Aleksandra Đurice, izvrsnu epizodu Dejana Aćimovića, kao i za Nikolu Rakočevića, koji nas je, nedugo nakon druge sezone Državnog službenika, ponovo podsetio na jedinstvenost i silinu svog glumačkog dara i svoje magnetične glumačke pojave.

Naravno, na nivou celine, ima tu povremenih prenaglašavanja, nešto malo i kupovine vremena, glumačkog manirizma i primera ishitrenijeg vođenja priče, ali, ukupno uzev, Kosti ubedljivo variraju tu pominjanu neo-noir mustru, progovara dosta toga i zanimljivog i razumljivog o životu pod žrvnjem možda i neprekidnog združenog udara gramzivih političara, tajkuna u slobodnom letu, secikesa, neizbežnih mutivoda i mračnih i kriptičnih vladara iz senke, koji neprekidno žongliraju sudbinama ranjivih i neznatnih civila. U tom smislu i ne samo u tom pogledu, Kosti su serija po meri trenutka u kom stiže pred gledaoce, kao i krupan korak napred za samu produkciju koja stoji iza tog zamašnog trotomnog projekta.

Fotografije: Bosonoga produkcija