Kritika serije „The Flight Attendant“: Nebo visoko, a zemlja tvrda

Za sam početak malo faktografije (zna da pomogne, a obično ne škodi); naime, skoropokrenuti striming servis HBO Max, u vlasništvu kuće Warner Media, samo u poslednjih mesec dana privukao je oko 11 miliona novih preplatnika, ostvarivši rast od čak 36% samo u tom periodu. A za to su, kažu, zaslužne dve premijerne i ambiciozne serije – Slom (The Undoing) i Stjuardesa (The Flight Attendant).

Naravno, mimo svega drugog, mimo uverljivih radnih biografija najvažnijih kreativaca koji su bili deo tog projekta, ključni adut ove serije je definitivno Kejli Kuoko u ulozi sluđene i nezrele stjuardese Kesi Bouden. Kejli Kuoko će, kanda, zauvek prvashodno ostati Peni iz mnogovoljenog i dugovečnog sitkoma Štreberi (The Big Bang Theory), i u Stjuardesi lako upada u oči koliko se trudi da ponudi nešto novo, da dekonstruiše taj mit koji ju je i proslavio, ali u neku ruku i u sebe zarobio, te njena Kesi u Stjuardesi dolazi iz potpuno različitog konteksta i iz sasvim oprečnog glumačkog registra. I, zbilja, dobro je što je tako, jer, uz ritam i vešto održavani preovlađujući ton priče iz epizode u epizodu, njena gluma jeste jedno od krunskih postignuća i kvaliteta ove skoropridošle serije.

Kesi Bouden (u glumačkom viđenju i izvođenju Kejli Kuoko) je u svojoj biti tipska junakinja novog serijskog kova – samoživa, neodgovorna, ali nadasve šarmantna hedonistkinja, sklona alkoholu, promiskuitetu i ostalim vidovima razonode i samozamajavanja… Već u prvoj epizodi nju zatičemo u strasnoj vezi za jednu noć nakon koje će se mamurna i dezorijentisana naći u hotelskoj sobi pokraj zaklanog instant-ljubavnika. A koji će joj, sa pozicije vernog pratioca unutar tog šizoidnog iskliznuća, pomagati da uđe u trag ubicama i da razmrsi misteriju međunarodnih razmera u koju je upletena i kojom možda i diriguje upravo njegova porodica. Kejli Kuoko se odlično nosi sa ovakvim polazištem, te uspeva da održi tu nit ipak lahoraste histerije, a što, na svu sreću, sprečava da Stjuardesa zapadne u uvek prisutnu zamku priče o duševnim stanjima koja su previše apstraktna da bi ubedljivo bila preneta na male, veće i primetno veće ekrane.

U tom smislu, dobro je što je Stjuardesa od početka postavljena kao komični triler (po manje ili više istovetnoj i čvrstoj mustri trilera za mame, nešto novije sorte, iz koje su nam već stigle serije Nevine laži, Mali požari svuda okolo i Slom, da pomenemo samo one najprimećenije) u kome je osnovno pogonsko gorivo glavni lik. To se u anglosaksonskom svetu zove a character-driven story, i na tom planu Stjuardesa odlično funkcioniše, naravno, u značajnoj meri zahvaljujući upravo glumačkom umeću i nadahnuću da se iskorači iz uvreženog kada je u pitanju Kejli Kuoko, kojoj, da i tu budemo pošteni, odlično asistiraju i drže tercu i ostali tumači najzamašnijih rola: Mihiel Huisman (u ulozi savetodavnog leša), Rouzi Peres, Mišel Gomes, En Magnuson, Riči Koster, T. R. Najt, Kolin Vudel…, dok jedinu pokudu tu zaslužuje Zoša Memet, koja je i u Stjuardesi nanovo isporučila na drugu decimalu istovetan glumački pristup koji smo gledali u svim epizodama serije, takođe iz ponude HBO-a, Devojke (Girls).

Problemi kada je Stjuardesa u žiži dolaze, pak, sa druge strane; naime, čini se da je ovo postmodernističko pakovanje previše ambiciozno ruho za ovu ipak u dobroj meri rudimentarnu i tipičnu priču, dok je upotreba tehnike podeljenog ekrana svakako preterana i dosta brzo postaje sama sebi svrha. Isto se može reći i za ortački odnos unutar te mahom tajne potrage za pravim ubicom između stjuardese Kesi i njenog privremenog i ubijenog dragog. Osim toga, dobar deo ostatka priče, ono što stiže sa boka, ne ostvaruje organsku vezu sa glavninom povesti, a to se najviše odnosi na krak priče o špijunskim zamešateljstvima Kesine vremešne koleginice koja očito ne može tek tako da se izbori sa spokojem i predvidljivošću skučenog života u zrelim godinama. Ipak, sveukupno gledano, Stjuardesa, da pomenemo i to, proistekla iz romana Kristofera A. Bodžalijana, je uspeo televizijski rad, značajan napredak i nadogradnja u odnosu na ono što obično nude već pominjani trileri za mame, a pokazao se i kao zgodno i plodno tlo za pokazivanje ostatka glumačkog umeća Kejli Kuoko. Ako sve to nije dovoljno, a serija, da ponovo to istaknemo, upešno održava na početku snažno postavljen i ukorenjen ritam pripovedanja, kao i taj diskretno posprdni ton prema svojoj temi i junacima, u Stjuardesi ćete imati priliku i da čujete Rouzi Peres (čuvenu filmsku Perditu Durango) kao priča na japanskom jeziku. I, zaista, malo li je na ovaj jad, čemer i teskobu?

Fotografije: HBO