Iz Fride: Ludaci slični bogovima
Sanjala sam noćas kako za jednim stolom u kafani sede tri legendarne glumice u poznim godinama, ocvale, prekaljene, izgorele od života, emocija, davanja, sede tu i puše svoje cigare, kao tri tek ugašena vulkana, tri džinovska brda pepela kojima više niko ništa ne može, jer su sve slabosti u njima sagorele, svi nedostaci se ugljenisali, iskustvo i godine su im dale moć i hladnokrvan ciničan stav kojim posmatraju sve oko sebe, pogotovo mlade entuzijaste koji se ovog trenutka bacaju u život i ovog trenutka gore, poput mene.
Ja to sve vidim, vidim kako me gledaju, superiorno i distancirano, sa blagim podsmehom na licu. Njihov odnos prema meni je izrazito hermetičan i nimalo blagonaklon, one me smatraju mlađahnom gluperdom koja će pokušati da ih isprovocira, da kaže nešto neprimereno iz čistog neznanja, da pokuša da im parira, iako to, kako one misle, nije moguće ni u jednom zamislivom svemiru.
Ipak im prilazim. Želim nešto da im kažem. Ne želim da se takmičim, da im se dodvorim, da ih isprovociram ili ponizim. Nemam nikakvih društvenih aspiracija. Samo imam potrebu da im nešto kažem, kao čovek čoveku. Moje namere su bistre i nezagađene sporednim motivima.
U tom trenutku sam postala svesna jednog osećanja koje mi je svojstveno kroz čitav život, a nikada do sad ga nisam osvestila. To je osećanje koje u meni izaziva rešenost da probijem kroz zid tuđeg cinizma, da preskočim brane kojima su opasani neki ljudi, da svojom iskrenošću zabijem klin u ledenu koru nečijeg srca i da led naprsne.
U noćnom životu, klabingu, izlascima, koji su za mene uvek bili alfa i omega društvenog života, ja bih u masi prepoznala takvu osobu i krenula direktno na nju. Zbacila bih sa sebe sva ljudska obeležja i pretvorila bih se u golo srce. Do takvih ljudi se ne dopire manipulacijama i igrama. Samo nepatvorena iskrenost može da iščupa ljude iz njihovih školjki. Samozatajni, rezervisani cinici su bili moje „mete“. Namera mi nije bila da im naudim, da ih raskrinkam i razoružam, već samo da ih otvorim, da vidim čoveka iza štita. Da protresem šampanjac i da čujem „plop!“. To ogoljavanje me je fasciniralo, vraćalo nadu u ovaj svet. Ja sam zapravo uvek verovala u ljude, u to da su suštinski dobri i da svi do jednog imaju srca, kako god se predstavljali pred drugima i pred sobom. Pogotovo pred sobom. Odmah nakon toga bih išla dalje, u gužvu, u muziku, u mrak. Moja misija se tu završavala, a oni bi se tek tada vezali za mene i očekivali me sutra na prijateljskoj kafi u tri po podne, kad se otreznimo, na koju naravno nikad ne bih došla. Jer mene nisu zanimale veze, prijateljstva, odnosi, zanimao me je taj jedan jedini trenutak, kad ironija kapitulira.
Danas mi je rođendan, ušla sam u godine kad razmišljam kako je biti jedna od one tri glumice za stolom. Hoću li ja, nakon svega što me u životu snađe, postati cinična tvrđava, zgarište potošenih emocija? Hoću li postati svoja meta? Njih je bilo tri i bile su od čelika, ja sam bila jedna, vazdušasta i mekana, srce mi je jako lupalo pred tim izazovom. Ne od treme, nego od radosnog uzbuđenja koje mi donosi misao o tome kakvu moć ima duša koja se ne skriva, kakvu snagu imaju neposrednost i istina, koliko je superioran svako ko govori direktno iz srca. Pred njim padaju svi zidovi, sve tvrđave, svi veliki očevi, idoli i mračni simboli iz našeg nesvesnog. Za Novu godinu nam svima želim da što više ogolimo duše, priznamo tajne, prikažemo slabosti. Oprezni i proračunati mi smo samo obični promišljeni ljudi. Goli, iskreni i neposredni, postajemo na trenutke svemogući, postajemo ludaci slični bogovima.
Fotografije: Unsplash
