Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Dnevnik nevidljivih: 08

Kada mi je prišlo već dvadeseto dete po redu, pomislila sam Bile, druže, nije tebi lako. Iako krajnje antipatičan i glumac kojeg uopšte ne volim, čitav dan bio mi je na pameti Bili Bob Tornton i film Bad Santa, i Bil koji se čitav film opija i šikanira malu decu koja mu sedaju u krilo kako bi mu rekla svoje novogodišnje želje. Jedina razlika je što se ja nisam opijala, pila sam čaj, peti čaj po redu u koji sam stavila dosta šećera jer sam bila gladna, ništa nisam jela ceo dan. Naišla je još jedna devojčica sa bakom, primetila sam da u popodnevnim časovima više babe i dede vode u šetnju svoje unuke, nego što ih šetaju roditelji, roditelji odmaraju posle ručka, ili rade, ili, u krajnjoj liniji to nije ni važno, važno je da su babe i dede mnogo popustljiviji prema svojim unucima nego što su bili prema sopstvenoj deci. Devojčica je želela da sedne u kočije, nije me se uplašila, pomerila sam četke i boje, rasklonila stvari, i dvadeseti put tog dana izgovorila: „A koja si ti princeza?“. Upoznala sam nekoliko Pepeljuga, jednu Elzu, i još mnoge neke princeze iz crtaća za koje nisam čula, jer odavno već ne pratim crtaće. „Elza!“, rekla je mala, a baka se smeškala i neprestano fotografisala malu, ja sam se trudila da se pomerim iz kadra, ali bakin kažiprst je okidao brzo, pa sam se našla i na nekoliko fotografija. Dečaci uglavnom nisu sedali u kočije, želeli su da se fotografišu sa ogromnom jelkom koja je stajala sa strane, pričali su mi šta su sve poručili od Deda Mraza da im donese, a sa nekima sam i raspravljala da li Deda Mraz postoji. Tek po neki baba i deda bi rekli: „Hajde, nemoj da dosađuješ teti, vidiš da teta radi“, iako je većina puštala svoje male prinčeve i princeze da me po petnaest minuta propituju neke gluposti. Srećom, bilo je i one dece koja nisu htela da se fotografišu sa kočijama i jelkom kada vide mene, u radnom prljavom odelu sa cigaretom kako sedim u kočijama, pušim i pijem peti čaj po redu sa puno šećera i izgledam kao neka Elza na kreku, deca bi samo krenula da vuku babe i dede na drugu stranu, a babe i dede bi mi rekle: „Mi smo samo došli da se fotografišemo sa jelkom“, a ja bih povukla dim, slegla ramenima, i oni bi otišli.

Pauze za čaj i cigaretu pravila sam retko, i taj peti čaj po redu sa puno šećera desio mi se negde oko sedam uveče, trudila sam se da ne pravim puno pauza da bih što pre završila posao, jer je napolju bilo hladno. Taj posao nabacio mi je prijatelj, posao, dakle, da oslikam novogodišnji izlog jednog kafića, kafića koji ispred izloga ima ogromnu jelku i svetleće kočije za princeze. Iako to nije moja šolja čaja, posao se u ovakva krizna vremena ne odbija, prihvatila sam.

Kafić je bio nesvakidašnji, gazda nije želeo „običnu“ novogodišnju dekoraciju, želeo je „nešto drugačije što niko nema“. Prijatelj mi je rekao: „Napravi neke skice, nešto namalaj, znaš ono tvoje“. Zapravo je najlakše kada porudžbenica za posao bude „nešto tvoje“, nešto što bi ja trebalo da znam, ali jutro pre toga kada sam sedela ispred praznog papira pokušavajući da napravim skice, nisam bila sasvim sigurna šta je to moje i šta to ja znam. Šta ja uopšte umem da nacrtam, nekad mislim da ne umem ništa. Ipak, napravila sam neke skice, skice su prošle, gazda je zadovoljan, ugovorili smo posao.

Ujutru kada sam stigla, kasnila sam, i gazda nije bio tu. Dočekale su me radnice kafića, koje nisu bile sasvim obaveštene o mom poslu. Ušla sam, u flekavom radnom odelu noseći nekoliko kesa punih boja, četki, paleta i shvatila da nisam ponela staru krpu i posudu za vodu. Krpa je osnovno sredstvo za slikanje, kako neprofesionalno od mene, pomislim. Nisam htela od njih ništa da tražim, kupiću krpu u najbližoj radnji, i teglu krastavaca, prosuću krastavce i zadržati teglu. Unapred mi je već bilo žao krastavaca. Ušla sam u kafić i rekla: „Mogu li da ostavim stvari kod vas, treba mi nešto iz radnje što sam zaboravila, a pre toga, mogu li da se poslužim vašim toaletom?“. Radnice su me gledale bledo, ćutale su par sekundi gledajući u moje kese, a zatim se jedna osmelila da kaže: „Izvinite, gospođo, ali toalet je samo za nas zaposlene“. Svako ko me i najmanje poznaje zna koliko sam stidljiva, i da nikada, doslovce, nikada u životu nisam ušla sa ulice da tražim da se poslužim nečijim toaletom. Moj strah se obistinio, ruke su mi postale hladne, a obrazi pocrveneli. Rekla sam posle nekoliko sekundi ćutanja: „Ali, ja ću biti ovde ispred ceo dan, zar mi stvarno nećete nijednom dati da idem u toalet?“. Devojke su se pogledale i uglas povikale: „Aaaaa, pa ti si ona što slika izlog, što ne kažeš?!“. Istina, možda nisam ni rekla, možda sam rekla, ali sam mumlala, svakako, u toalet sam otišla posramljena.

Kupila sam krpu i praznu teglu, srećom, vreme je zimnice i bilo je praznih tegli u radnji, jer sam već mislila kako neću imati srca da prospem krastavce i kako ću morati ili sve da ih odjednom pojedem, ili da ih prespem u kesu i sakrijem u torbu, a i pored toga, srećom nisam morala da kupujem teglu krastavaca i da prosipam krastavce zato što bi slika onda, pretpostavljam, bez obzira na ispiranje tegle, smrdela makar neko vreme na krastavce.

Slikanje je slojevit proces, postupan, mora prvo da se podslika, srednjim tonom, pa da se slika. Dok sam velikim kružnim potezima nanosila boju, radnice su katkad izlazile iz kafića i šaputale nešto iza mojih leđa. Nisam pomenula da je izlog na kosom delu ulice, i da je visok, pa sam većinu vremena provodila na merdevinama. Dakle, radnice su tako šaputale iza mojih leđa, merdevine su se klatile, a ja sam mislila kako je glupo šaputati nekome iza leđa, bolje je pričati i neke loše stvari naglas nego šaputati iza leđa jer je svima osim njima bilo jasno da je reč i da se šapuće o meni i o izlogu. Kada bih, katkad, okrenula glavu i pogledala iza sebe uz veliku opreznost da se merdevine ne prevrnu, one bi momentalno prekinule da šapuću i rekle: „Jaooo, baš je lepo!“. Ništa nije bilo lepo jer je to bilo samo podslikavanje, ali ja bih se samo okrenula i nastavila da slikam. Gazda je došao u neko doba, sa prijateljem, videlo se da mu je taj prijatelj važan i da ceni njegovo mišljenje. Prijatelj je takođe gledao izlog par sekundi, ništa mu nije bilo jasno, a onda je gazda zatražio da siđem sa merdevina i da njegovom prijatelju pokažem skicu kako će izlog izgledati. „Vidi, baš će biti dobro je l’ da?“, pitao bi njega, a zatim bi isto pitao i mene, tešeći tako samog sebe. Njegova nesigurnost je delom ulivala i meni nesigurnost, ali dok sam stajala na merdevinama i vukla poteze četkama, mislila sam ja ovo umem. Ja baš umem sa četkama. Zaista, to sam i mislila, jako sam dobro poznavala četke i sve njihove poteze, suve četke, poluvlažne četke, skroz umočene četke, tanke, debele, meke, grube, mogla sam da pretpostavim i vizualizujem svaki potez svake četke na svetu. Znala sam, prosto, sa četkama. Kada bi se ekipa iza mojih leđa razišla, onda bih sišla sa merdevina, poručila jedan čaj i sela u kočije da odmorim. Gledala sam šta sam uradila, bila sam zadovoljna, znala sam da će na kraju da ispadne dobro. A onda su počela da dolaze deca, deca sa svojim babama i dedama koji su još veća deca, onda su počela fotografisanja, nekoliko dece je čak i slikalo mojim četkama, nisam smela da im dajem da slikaju po izlogu ali su slikali po mojoj krpi za slikanje, neki čak i po mom radnom odelu, a ja sam ponavljala: „A koja si ti princeza?“. Babe bi se smeškale, okidale rafale fotografija svojim kažiprstom, tek po neki baba i deda su govorili: „Hajde, nemoj da smetaš, vidiš da teta radi“.

Izlog je bio gotov u osam uveče. Izgledao je dobro, svi su bili zadovoljni, čak i ja. Otišla sam u svoju omiljenu kafanu, već su bili pred zatvaranjem, ali su me pustili, jedino što u kafani nije bilo svetla kako se ne bi videlo da još uvek rade. Dok sam u mraku pila drugu viljamovku i čekala da mi podgreju sarmu, mislila sam Bile, druže, nije tebi lako, biti Deda Mraz je zaista deprimirajuć posao.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Odlike mentalno jakih osoba

Psihička snaga olakšava mnogo toga u životu. Čini vas srećnijim, otpornijim, izdržljivijim, odlučnijim… Neke karakteristike osoba koje se smatraju mentalno…

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Ovo nikada ne treba da kažete zetu

Porodični odnosi jesu komplikovani, naročito kada su u pitanju oni između svekra i svekrve sa jedne i snahe sa druge,…

Najlepša modna izdanja Amal Kluni

Amal Kluni, devojačko Alamudin, danas je prepoznatljiva pre svega zbog ljubavi sa nekada večitim neženjom Džordžom Klunijem. Supružnici su se…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: U meni je jesen

Dragi pajte, Danas sam pokušala da objasnim zašto toliko volim jesen i shvatila sam da, na koncu, to mora da…

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…