Kikiriki, semenke, sport za zube: Stručnjaci za koronu kažu: „Ja znam šta je Žorž stavljao u gulaš!“

Očito je, posle ove duge i iscrpljujuće godine koja je iza nas, da su ljudi primetno popustili sa živcima. Godinu dana maštanja, propalih planova, restrikcija i otuđenja, godinu dana prepolovljenih plata ili bez plate uopšte, nije mala stvar. Takve okolnosti učinile su da ljudi u mojoj zemlji, Srbiji, ljudi inače skloni raznim podelama i još raznovrsnijim oblicima isključivosti, iznedre iz sebe još jedan sasvim novi način da se podele. Ova sveža podela odnosi se, ugrubo, na dve grupe ljudi. One prve, i sa razlogom prve, one koji sede u svojim toplim domovima, čiji posao nije ugrožen, koji imaju iste ili neznatno manje prilive novca, i koji preko aplikacija za dostavu hrane svaki dan obilato jedu. Druga grupa su oni ljudi koji su podstanari, koji ne sede u toplim domovima spokojno jer se, po svemu sudeći, možda ni ne greju, jer je račun za struju ili gas previsok, a gazda koji im izdaje stan već je krenuo da zateže za tu kiriju za koju kasne sa uplatom. Ovi prvi, skloni su osudama ovih drugih, sve te „marve“ koja je neodgovorna, koja protestuje i buni se, koja ne shvata ozbiljnost situacije, i na koju se, na koncu, prebacuje sva odgovornost za svako pogoršanje situacije u kojoj se nalazimo. Ovi drugi, ugroženi kako koronom, tako i kirijom, korom hleba, krovom nad glavom i raznim drugim stvarima na „k“ (mislila sam na Kopaonik, koncert Crvene jabuke, i sl) ne nasedaju na spočitavanja i ne preuzimaju odgovornost na svoju grbaču, već se bune i koprcaju da pronađu način da uprkos ovim okolnostima, i oni prežive, budući da ne primaju nikakvu pomoć od države. Druga isto važna podela, koja je do svog punog sjaja došla sada u doba pandemije je stara dobra podela na „vaksere“ i „antivaksere“, i ta podela je kudikamo zabavnija. Kako kaže Petrija u Petrijinom vencu: „Čudna je čovek živina, sve preživi“, pa tako, u ovim teškim mesecima, svako pronalazi svoj način za preživljavanje. Mišljenja sam da čovek mora da prihvati život kao igru, da samo tako ima smisla, pa je tako moj način da preživim bio taj da pronađem sama svoju omiljenu igru u doba pandemije. Prezatrpana informacijama, mišljenjima „stručnjaka“, mišljenjima svakoga ko ima usta i bežični internet, prezasićena jednim istim temama svakodnevno, uostalom, kao i svi, otkrila sam da mi je najzabavnija igra onu koju sam nazvala – Prikupljanje teorija zavera. Teorije zavere kako je virus izmišljen u Kini ne bi li Amerika osvojila Istok i slično, to su teorije koje su passe, izlizale su se još prošle godine u ovo doba. One teorije koje se mene najviše tiču su lokalne, domaće teorije, patriotske teorije zavere. Ima ih, naravno, raznih, nisam imala ideju da ih sve ovde nabrajam, jer se na koncu sve svakako svodi na ono što već decenijama znamo – čitav svet je protiv Srba i Srbije. To se oličava najpre u tome što smo samo mi dobili test vakcine, ne bi li potrovali i nas i naše potomstvo, a vrhunac te struje mišljenja je činjenica da je Ilon Mask zapravo Srbin iz Republike Srpske, koji je postao najgori zapadnjački konvertit i izmislio je koronu kako bi zatro svoje pretke i vladao svetom, jer mu, razume se, samo Srbija stoji na putu vladanja svetom. Ali, nijedna od tih teorija zavere me nije zaintrigirala kao ova koju sam čula pre neki dan.

Moj omiljeni frizerski salon, omiljeni mi je iz tri jednostavna razloga – nalazi se blizu zone u kojoj mogu besplatno da se parkiram, u njega uvek može da se „upadne“ na feniranje bez zakazivanja, i feniranje je krajnje jeftino, što je možda i glavni razlog zašto tu dolazim kada ne stignem sama da sredim kosu a imam, recimo, neki bitan sastanak. Salon sam otkrila nedavno, kasnila sam negde i pitala sam s vrata: „Za koliko najbrže možete da me isfenirate?“. Crna krupna devojka sa još crnjim i krupnijim iscrtanim obrvama rekla mi je, nonšalantno žvakajući žvaku: „Petnes’ minuta“. Za petnaest minuta moja kosa je zaista bila čista i isfenirana, otvoreno sam pokazala divljenje njenom majstorstvu, a ona je, dok mi je naplaćivala, isto tim nonšalantnim tonom i isto žvakajući žvaku rekla: „Prvo mesto za brzo feniranje na takmičenju u Istanbulu, Turska“. Taj podatak me je oduševio. Naravno da sam, kada sam došla kući, pokušala da nađem na internetu takmičenja u Turskoj za brzo feniranje, ali nažalost svoju heroinu nisam pronašla. Idući put kada sam došla u taj salon, budući da smo se tada, je li, već poznavale, počela je priča o koroni. „Misliš da ja ne znam?“, rekla mi je. Znala sam da nešto dobro sledi. „Pa koronu su izmislili ovi bogataši, da njihova deca mogu da se zaposle.“ Isprva, moram da priznam da nisam razumela na šta cilja. „Pa ovi što su završili medicinu. Misliš da je neko od njihove dece frizer? Naravno da nije. Izmislili su neku bolest kako bi njihova deca imala šta da rade, čime da se igraju. Šta će, uopšte, bilo kome toliko doktora.“ Potvrdno sam klimala glavom i očima preko maske potvrđivala njenu teoriju.

A Žorž, Žorž je jedan tip koji je držao čuvenu konobu na Karači u Herceg-Novom. Žorž je bio čuven po tome što je spremao fenomenalan gulaš, a nikome nije hteo da otkrije svoj recept. Kada je Žorž pre par godina umro, jedne pijane večeri izbila je svađa na Karači upravo na tu temu – šta je Žorž stavljao u gulaš. „Ja znam!“, vikao je jedan, „stavljao je džem od nješpula.“ „Čuj džem, šta lupaš“, rekao bi drugi, „stavljao je sitno seckane jabuke.“ „Kakve jabuke“, rekao bi treći, „stavljao je suvu ovčetinu.“ Svako od učesnika je tvrdio da baš on zna šta je Žorž stavljao u gulaš, i srdio se na svakog ko je mislio drugačije. Mi smo stajali sa strane, a jedan naš prijatelj je rekao: „Ajde idemo, biće tuče, vidiš oko čega se ove budale svađaju“. Posle par metara, kada smo odmakli od konobe, naš prijatelj je tiho, da ga ne čuje niko drugi osim nas rekao: „JA znam šta je Žorž stavljao u gulaš“.

Fotografije: Unsplash