Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Golubovi

Jutros sam išla na pijacu. To je jedan od dva dana u nedelji kad nisam depresivna. Lepo je kad u kuću donesem sveže povrće i cveće. Stan oživi i prodiše, dobije novu dušu. Da nisam depresivna, išla bih na pijacu svaki dan. Iako ne volim gužvu, dozivanje, prisan odnos sa prodavcima i proizvoljno kreirane cene, volim kad se vratim sa cegerima punim zdravlja i lepote. Odmah normalnije krene dan.

Ali moja volja nije moja, niti ja imam ikakvu kontrolu nad svojim danima. Ponekad proklinjem ljudsko telo što je napravljeno tako da mu treba hrana, maštam o pilulama koje ćemo u budućnosti uzimati umesto obroka i, oko tri sata, kad ogladnim toliko da počne da me hvata nesvestica, po ormarićima u kuhinji potražim kakvu konzervu pasulja sa rokom trajanja do 2035, kao da sam u atomskom skloništu posle nuklearnog udara ili vojnik u rovu. Pojedem je i ona mi utoli glad. Pomislim kako je moj sin u vrtiću imao zdrav kuvani obrok, supu, salatu, povrće i ribu. Voće za užinu. Sada se igra sa prijateljima u dvorištu i srećan je. Kad odem po njega, pretvaraću se da je sa mnom sve u redu. Od četiri nadalje ja glumim normalnu mamu, smejem se, ljubim ga, kuvam mu još jedan zdrav obrok i seckam voće za smuti. Napisala sam pesmu u kojoj se bojim da ga moja tuga nekako ne dotakne. Ja tugu, u njegovom prisustvu, držim utamničenu. Pa opet, šta ako ipak nekako probije do njega? Možda preko mojih gena. Hoće li biti depresivan kad odraste? Molim Boga i svemir i sudbinu i zvezde, da ne bude. Neka bude oran da živi! Samo to, sve drugo će lako.

Svakog dana po nekoliko puta se setim majke, njenih zadnjih dana. Prizori njene bolesti i nemoći pale se i gase u mojoj glavi bez ikakve kontrole. Dok ležim na kauču, dok perem zube, dok usisavam, dok pišem, u glavi mi bljesne scena, njena pidžama, njeno žuto lice, krv koja je isprskala celi zid nakon što smo joj izvukli cev katetera kad je umrla. Njene oči. Njen glas. Mama, fališ mi. Mama, volim te. Rekla sam joj sinoć kad sam legla u krevet. Pet meseci nakon njene smrti ja se i dalje nisam pomakla od one gomile ilovače koja ju je prekrila. Ta ilovača mi je ušla u pluća, ispunila mi trup. Ne mogu da udahnem. Ne želim da udahnem. Ne želim ništa, osim da sklopim oči i ćutim.

Dva puta nedeljno sunce grane na moju ilovaču i nikne mlada trava. Javi se neki život. Tad odem na plažu, podvrnem nogavice i zakoračim u martovsko more. Ili rešim da skuvam slatki kupus sa piletinom i proju, onako kako je kuvala moja majka. Kad u meni grane sunce, ne zanima me kakav je kijamet napolju. Izlazim i radim ono što sam zamislila.

Jutros je padala kiša, ona luda riječka kiša koja vas napada sa svih strana. Nije baš idealno vreme za odlazak na pijacu, ali ne zanima me. Obula sam gumene čizme, raširila kišobran i krenula po taj kupus, projino brašno, batake… Dok hodam, ja sam ravnodušna, pravim korake kao neka mašina. Lice mi je mrtvo. Bogu hvala na ovim maskama, treba mi jedna i za preko očiju. Ništa me ne zanima, nemam nikakav interes, ambiciju. Celi svet se pretvorio u gomilu ilovače. Prolazim pored male fontane na Korzu, u trenutku kad je kiša rešila da nas smoči do gole kože, i vidim na njoj pet golubova. Ja nisam ljubitelj životinja, niti me fasciniraju prirodne pojave, niti sam zainteresovana za lepote sveta. Za golubove me baš briga, čak su mi antipatični. Više volim galebove, ako moram da biram. Međutim, ovi golubovi su stvarno bili čudni, zapravo sasvim obični, ali su se ponašali čudno. Usporila sam korak, a onda zastala da vidim šta rade. Mislim da je to prva stvar koja mi je privukla pažnju nakon mnogo vremena. Kiša je padala svuda po meni, zavlačila se pod kišobran, slivala se u čizme, ali ja nisam brzo hodala ka svom cilju, pa nazad u topli dom, kao i svi normalni ljudi oko mene. Ja sam stajala, usred tog nevremena, da vidim šta rade golubovi. Šetali su po rubu fontane, kiša je padala odozgo i odozdo, odbijala se o vodu i prskala na njih, a oni su širili krila, rogušili se, okretali, čas na jednu, čas na drugu stranu, svako perce na njihovim telima se rasklopilo, izgledali su kao paperjaste pufne i kretali se lagano, smireno, bez histerije, bez euforije, bez panike. Videla sam tako nešto prvi put u životu. Golubovi su uživali.

Ostala sam pet minuta tu na kiši, posmatrala ove male sedefastoplave hedoniste i upijala njihovu lepotu, njihovo zadovoljstvo, njihov mir. Zar se golubovi ne šćućure pod nekom strehom dok pada kiša? Ili to rade vrapci? Ovu najgrozniju kišu, koja ljude tera da gunđaju sebi u bradu i ubrzaju korak u mokrim nogavicama, mojih pet golubova doživelo je kao luksuz, kao dar, kao lepotu. Oni su tačno znali šta se radi sa takvom kišom i čemu ona služi. Oni su joj se radovali. Ko je kriv nama ljudima što nismo pametni kao golubovi i ne vidimo nešto lepo i u onome najružnijem. Pitala sam se kako bi ovi golubovi razumeli smrt… Da li bi od pomisli na smrt, kao meni, prestalo da im se živi? Ili bi živeli još jače i bolje, ili bi živeli mirni i zahvalni, prepuni nemuštog razumevanja za vazduh, za vodu, za ilovaču.

Fotografije: Unsplash