Top 10 – Udarne uloge Edija Marfija: Pola filmski superstar, pola babuška(r)

Proleće se koleba (za razliku od korone), i bi i ne bi, ali, ako to nečemu i nekome vredi, ovaj metiljavi mart nam je doneo nastavak mega-hita od pre 30 i kusur godina – Princ otkriva Ameriku (Coming to America). Time je ublažena barem još jedna čežnja iz domena mnogosnevanih a odocnelih nastavaka voljenih filmova i ogromnih hitova iz očito bolje prošlosti. Utisci su negde na pola puta – Coming 2 America uopšte nije rđav, ima se tu i šta pogledati i u čemu uživati, ali, ipak, i moglo je i moralo je to bolje (tim pre jer je reč o novoj saradnji glavnog glumca i izrazito zanimljivog i osobenog reditelja Krega Bruera, o čemu nešto podrobnije kasnije u istom ovom tekstu). Ali, mi sada imamo snažan povod da ponovo prozborimo koju reč hvale makar na temu udarnih uloga zbilja unikatnog Edija Marfija. Hronološki, to bi moglo da izgleda otprilike ovako…

• 48 Hours (1982)

Teško je poverovati da je Edi Marfi u Zaveri u San Francisku (kako je glasio distributerski prevod iz SFRJ ere) ostvario prvu ulogu na velikom platnu, jer to se nijednog trena ne da ni naslutiti. Ovaj klasik je, ukupno uzev, epitom visokooktanske buddy-buddy/odd-couple akcione komedije iz osamdesetih godina 20. veka, dakle, najpodatnije epohe za taj značajan podžanr repertoarskog filma krupnijih autorskih ambicija. Marfi, u tom trenutku, „samo“ cenjeni i traženi stend-ap komičar, već tada neusiljeno briljira ponudivši publici zavodljivu mešavinu sprdnje, viška samopouzdanja, ekscentrične drčnosti, odličnog osećaja za humor i hitre glumačke reakcije. Naravno, veliki deo zasluga pripada i reditelju (Volteru Hilu), scenaristima (Rodžeru Spotisvudu, Hilu, Leriju Grosuu i Stivenu E. De Souzi), a svakako i tu izvrsnom Niku Noltiju kao neposrednom Marfijevom glumačkom partneru.

• Trading Places (1983)

A, zapravo, upravo je Kolo sreće (kako su ga domišljato preveli saradnici ovdašnjih distributera) doneo kanonski film po meri Edija Marfija – raspojasanu a strogo struktuiranu komediju zabune, sa podosta neumerenosti, te ciljanih i promišljenih glumačko-komičarskih preterivanja Marfija… A sve to unutar vešto skockanog komercijalnog filma koji je na današnja gledanja, pak, prilično problematičan po pitanju nezgodnih međurasnih implikacija. Marfi je tu ekran delio sa Denom Ekrojdom u naponu komičarske snage, Džejmi Li Kertis, Donom Amičijem, Ralfom Belamijem, Deholmom Eliotom. U pitanju je jedan od najboljih filmova reditelja Džona Lendisa iz te decenije.

• Beverly Hills Cop (1984)

Uz nešto malo učitavanja i naknadne pameti može se ustvrditi da Žaca sa Beverli Hilsa (čiji nas četvrti, takođe baš okasneli deo uskoro očekuje) kombinuje viđeno u pominjanoj Hilovoj Zaveri iz San Franciska sa hipetrofijom kakvu, između ostalog, zatičemo i u serijalu filmova o Džejmsu Bondu. U vezi sa tim, bilo bi zaista zanimljivo videti kako bi se, kako je u više navrata javno spekulisano, Marfi snašao u ipak strogo kodiranom svetu Bondove dugovečne franšize. To na stranu, Žaca sa Beverli Hilsa je film savršeno skrojen po tadašnjoj meri Marfija u vrhunskoj glumačkoj a, reklo bi se, i životnoj formi.

• The Golden Child (1986)

Istina je, imao je Marfi (posebno tokom te dekade) i boljih i veštije spravljenih filmova, a isto važi i za reditelja Majkla Ričija (kad smo već kod toga, pogledajte njegovo remek-delo Prime Cut iz 1972. godine ili izvanredan The Bad News Bears, nastao četiri godine docnije). Ipak, i Zlatno dete je film vredan pažnje i izdvojenog vremena, ponajpre što i u njemu Marfijev magnetizam sija postojanim sjajem, a intrigantna je ta osavremenjena varijacija na viđeno u tada veoma traženom i uticajnom serijalu o Indijani Džounsu.

• Coming to America (1988)

Marfi je osamdesete ispratio nesumnjivo ambiciozno – ponovo udružen sa Džonom Lendisom, pred publiku je doneo ovu rasnu komediju sa sukobom potpuno različitih kultura kao glavnim dramaturškim zamajcem: i sve je tu na mestu – ta sveopšta neumerenost, srećom, uparena sa izobiljem šarma, kao i odlična duo-gluma sa Arseniom Holom, te domaćinska minutaža od bezmalo dva sata. Upravo u ovom filmu zapaženije mesto zauzima Marfijev poriv da u istom filmu razmahano zaigra sijaset različitih likova, što će, nažalost, tokom već naredne decenije dovesti do neumesnosti tipa Luckastog profesora i Doktora Dulitla, na primer. Dakle, tu negde se javlja narečeni sindrom „babuške“.

• Another 48 Hours (1990)

Sasvim mudro, Zavera u San Francisku 2 je donela samo finu razradu već viđenog, te ovaj film i na nova i ponovna gledanja ostavlja utisak inteligentne nadogradnje savršenosti, što je film iz 1982. godine svakako bio. Reditelj je ponovo bio Volter Hil, a, kako je Marfi tada kretao da se upadljivije i agresivnije nameće tokom kreativnog procesa drugih, krenule su da kolaju i sasvim otvorene priče o teškoj naravi i teskobi koju saradnja sa njim nosi, što će onda obeležiti, oblikovati i preusmeriti dobar deo njegove potonje karijere.

• Bowfinger (1999)

Ipak, iz naredne decenije ostalo nam je jedno nepobitno remek-delo u kome značajnu ulogu (zapravo, dve – i to blizanačke) igra Edi Marfi. Bowfinger, zadivljujuće zabavna, duhovita, smešna i nadasve inteligentna komedija na metafilmske teme sa zaraznim entuzijazmom ostrašćenih i nezaustavljivih amatera i dunstera na poziciji važnog motiva, zasigurno će ostati važan naslov u istoriji pametne filmske komedije, a nezaboravu su se preporučili i tumači ostalih uloga u ovom maestralnom fimu Frenka Oza: Stiv Martin, Heder Grejem, Kristin Baranski (u, definitivno, komičnoj roli svog života), Džejmi Kenedi, Terens Stamp…

• Shrek (2001-)

Kada smo već načeli temu legendarnog glasovnog doprinosa Marfija ovom klasiku animiranog filma u „ulozi“ prpošnog šereta od Magarca, u dve reči samo ocena glasi – čisto savršenstvo.

• Dreamgirls (2006)

Edi Marfi, u tom trenu već u dobroj meri prezren i stigmatizovan od strane uvek grubog i osvetoljubivog Holivuda, glumačkom kreacijom u ovoj muzičko-biografskoj retro-drami reditelja Bila Kondona skrenuo je pažnju na do tada manje primećen deo njegovog glumačkog dara, a pokazao je da je ipak kadar da zauzda manirizam i preteranu ekspresivnost, koji su u međuvremenu postali i svojevrstan kamen mu oko vrata. Sav taj trud nije prošao nezapaženo – Marfi je osvojio svoju prvu nominaciju za Oskara.

• Dolemite Is My Name (2019)

Nekim čudom i krajnje nepravičnom igrom sudbine i onih slabovidih kalkulanata koji odlučuju o tim (ipak i dalje) prestižnim odličjima, Marfi je ostao bez Oskara, pa čak i bez nominacije za briljantnu ulogu u ovom odličnom filmu koji ima podosta značajnjih dodirnih tačaka sa već nahvaljenim Ozovim filmom Bowfinger, a koji pritom donosi priču o zapanjujućoj i krajnje znakovitoj priči o emancipatorskom potencijalu crnačkog eksploatacijskog filma sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo je važan i kinestetski besprekoran film koji, uz to, uspeva da bude i urnebesno smešan, a doneo je, čini se, prirodan i već sada plodotvoran spoj Marfija i reditelja Krega Bruera, koji su brzo izašli i sa novim zajedničkim filmom – ovih sedmica aktuelnim ostvarenjem Coming 2 America.

Naslovna fotografija: Paramount Pictures