Pouke iz prošlosti: Đavolski ili ljubavni most

Da počnemo prvo od one strašnije legende: o tome kako je nastao Most de le Maraveđe, odnosno Maravilje. Postoje, naime, neki koji tvrde da je pomenuta venecijanska ćuprija nastala tokom samo jedne noći. Da je napravio sam Đavo u želji da odobrovolji hrišćane kako bi mu poklanjali svoje duše. Drugi se, međutim, tome suprotstavljaju i kažu: „Đavo na mnogo lakši način može da dođe do ljudske duše! Zašto bi se uopšte mučio zidajući most?“ (Što je blizu pameti).

Ipak, i u drugim legendama se ističe da je lučni most od cigle napravljen za neverovatno kratko vreme, te da ima mesta za sumnju. Ili čuđenje, kako i glasi prevod naziva mosta, premda najverovatnije potiče od prezimena bogate porodice koja je živela u blizini. Venecija* je čudesan grad i nije neobično što se na njega od davnih vremena, poput neprozirne magle, spuštaju mnogobrojne legende. One opijaju i danas tragače za ne sasvim običnim putokazima i simbolima. Kako inače objasniti tu „kolekciju“ fantastičnih dela sakupljenih u jednoj varoši. I to na vodi!

Dakle, nekada davno, u blizini mosta de le Maravilje, odnosno venecijanskog trga San Trovazo, postojala je kuća u kojoj je živela porodica sa sedam kćeri. Što bi rekli Venecijanci, šest je devojaka bilo poput pravih „bombona“: zavrtele bi glavu svakom momku koji bi ih ugledao prolazeći ispod njihovih prozora. Plavuša ili crnka, svaka sestra iz porodice koja je živela kraj pomenutog mosta izazivala je pažnju i palila vatru u srcu venecijanskih mladića. Svaka, osim najmlađe. Nije bila lepa i zaista nije privlačila udvarače. Starijih šest su pogledima i osmesima slamale srca, te je njihova kuća uvek bila prepuna onih koji su dolazili da se umile nekoj od prelepih sestara. Devojke su se krotko držale, kako je nalagalo dobro vaspitanje, ali su nastavljale da primaju posete.

Jedan od redovnih posetilaca njihovog doma bio je snažni čamdžija koji je redovno pobeđivao na venecijanskim regatama. Međutim, koliko god da je bio vešt u baratanju veslima, u borbi sa morem, toliko je bio nevešt sa devojkama. Čim bi se našao pred (čak!) šest lepotica, jezik bi mu se zavezao. Jednim delom svoje pameti bio je svestan njihove lepote, ali, s druge strane, one su ga plašile! Posle dva meseca stalnih posećivanja, čamdžija je počeo da se žali na mnogobrojne boljke. Pre svega na slabost. Dovoljno bi bilo da dune vetrić, on više ne bi znao za sebe. Ubrzo, prestao je da se takmiči. Kakve regate! Bio je u groznici. Prestao je da jede. Pretvorio se u krpu. Srce mu je stalno kucalo u grlu, svaki, pa i najmanji napor bio mu je pretežak i neizvodljiv. Razmišljao je o uzroku svojih boljki. Otišao je kod jermenskog lekara. Ovaj nije našao nikakav uzrok bolovima mladog čamdžije. Naposletku je zatražio pomoć od vračare. U kartama je videla da je na njega neko „bacio“ urok. Nije dakle pojeo nikakvu otrovnu ribu, sva je prilika da se zlim činima poigrala neka veštica.

U tako nešto je bilo lako poverovati. I nije mu trebalo dugo da shvati koja je veštica to mogla da učini. Jasno! Ona ružna ćerka! Sedma devojka koju nijedan mladić nikad nije voleo. Bio je pun besa koji mu je dao malo snage da ode i obračuna se sa onom rugobom, koja je po svoj prilici htela da se osveti sestrama iz čiste zlobe. Ona ga je urekla! Bilo je to sasvim izvesno. Krupnim koracima stigao je do Dorsodura, do Mosta de le Maravilje. Bio je odlučan da najstrašnije kazni vešticu. U besu koji mu je pomutio um, već je video sebe kako je udara motkom.

Međutim kada se popeo na most, pogledao je u prozor i video upravo nju, najmlađu sestru. Veštica je neutešno plakala. Bila je na kolenima ispred ikone i molila se. Mladić se iznenadio. Od kada se to veštice mole pred Bogorodicom i raspećem? Ako bi neka veštica to i uradila, sugurno bi izgorela! Nešto strašno bi joj se dogodilo. U tom trenutku mladić zaista nije više znao šta da misli. Za njegov um je to bio izgleda preveliki zalogaj.

Srećom, na vedrom večernjem nebu počele su da se pomaljaju zvezde: pojavljivale su se jedna za drugom u obliku kola i svetlele kao u noći San Lorenca. I onda je on ugledao još jednu, sedmu zvezdicu, sasvim malu, koje se pojavila i stidljivo zasijala. Zatim je počela da raste, bivala sve življa i življa. I dok su se ostale gasile, ta najmanja, a sada najveća, ostala je da sija najblistavijim sjajem. Da li je to bio nebeski znak?

Zato je uleteo u kuću gde su živele devojke i bez dozvole potrčao uz stepenice. Kada je stigao do sobe najružnije sestre, ušao je bez kucanja i rekao:

„Znaš li da sam umislio da si veštica i da si na mene bacila zle čini kako bi me začarala?“

 Devojka koja se po jednoj legendi zvala Marina, a po drugoj Marija, zaprepašćeno je odgovorila:

„Ja veštica? Kad bi samo znao…“

„Šta je trebalo da znam?“

„Da sam se molila za tvoje zdravlje. Videla sam kako kopniš i bilo mi je žao zbog toga, jer sam se zaljubila u tebe. No, nemoj da se zbog toga sekiraš. Moliću se da me zaljubljenost prođe.“

I on je odjednom osetio kao da je u čamcu i da je zlokobni vetar koji je u prvi mah opako duvao, odjednom prestao, da je izašlo sunce otvarajući horizont. Setio se zvezda i one najmanje koja se kao sedma pojavila i najsnažnije zasijala. Bilo mu je jasno da je ta zvezda bila Marija. Odnosno, Marina.

Poljupci su učinili da se devojka prolepša i razvije poput leptira u istinsku lepoticu. U stvari, u onu osobu koja je u stanju da mladiću povrati svu snagu i zdravlje.

Šta neuglednu devojku pretvara u lepoticu i čudotvorku? Nesebičnost i dobrota? Zvezde na nebu? Bacanje čini? Možda nikada nećemo saznati odgovor. Pa ipak, kada život počne da nam liči na život u Getu i osetimo da imamo premalo „venecijanina u krvi“**, otiđimo do Dorsodura u Veneciji. Možda će nam se ukazati odgovor. Most je uostalom uvek važio za simbol između zemlje i onoga sveta.

*Venecija je nedavno proslavila 1600 godina postojanja

**dijagnoza prof. dr A.Peragraša

Fotografije za naslovni kolaž: Slavko Krunić – Venecijanski čamdžija; Slavko Krunić – Venecijanka