Recenzija filma „Superdeep“: Milena Radulović u borbi sa podzemnim užasima
Milena Radulović je sredinom prošle godine u ekskluzivnom intervjuu za City Magazine (koji možete pročitati ovde) najavila ruski horor Superdeep u kome tumači glavnu ulogu. Ovih dana je ovo ostvarenje reditelja Arsenija Sjuhina stiglo na repertoar bioskopa u Srbiji, pa je red da mu se još jednom vratimo i, ovoga puta, iznesemo utiske o pogledanom…
Za početak… Jedno „tehničko“ pitanje… Zašto se ovaj ruski film u našim bioskopima distribuira pod naslovom Superdeep? To zaista nema nikavog smisla. Izvorni naslov je Кольская сверхглубокая, a međunarodni The Superdeep. Bukvalni prevod Koljska bušotina svakako ne bi bio pametan izbor, ali korišćenje okrnjenog međunarodnog/engleskog naslova (jedina intervencija je bila uklanjanje određenog člana „the“) za distribuciju u Srbiji je podjednako pogrešna.
Distributeri su nekada znali da veoma efektno prevedu naslove stranih filmova na srpski, pa čak i kada taj novi naslov ne bi bio puki prevod izvornika. Užas iz dubine je već zauzet, ali siguno nije bilo previše teško smisliti neku varijantu koja bi bila na srpskom i koja bi valjano reprezentovala film (evo par predloga: Pretnja iz središta Zemlje, Podzemni strah, Ponor užasa…). Ali, dobro. Tako je kako je. Da se manemo naslova i pozabavimo samim filmom…
Radnja ovog horora sa primesama naučne fantastike smeštena je u 80-e godine prošlog veka. Milena Radulović glumi Anu, mladu epidemiološkinju koja od vlade Sovjetskog Saveza dobija zadatak da istraži tajanstvenu i smrtonosnu infekciju koja je nastala 12 kilometara pod zemljom, u Koljskoj bušotini. Ana i specijalna vojna jedinica se spuštaju duboko ispod površine zemlje, tamo nailaze na uplašene naučnike i uskoro otkrivaju da ih vreba nešto što može da ugrozi čitav ljudski rod.
Horor u Rusiji nije žanr sa prevelikom tradicijom i kontinuitetom. Bilo je i ranije nekih pokušaja, pa i uspešnih (setimo se, na primer, adaptacije Gogoljevog Vija iz 1967), ali Superdeep predstavlja retkost u ponudi. U poređenju sa nekim skorašnjim ruskim žanr izletima, kao što su Nevesta ili Baba Jaga, Superdeep se svakako izdvaja kao kvalitetniji deo ponude. U pitanju je korektan horor film, kameran i klaustrofobičan, žanrovski veoma čist i dosledan.
U pitanju je pre svega ostvarenje u kome će uživati poklonici žanra strave i užasa, a posebno oni koji cene filmove kao što su Skotov Osmi putnik ili Karpenterov Stvor. Sjuhin i ne pokušava da sakrije svoje (američke) uzore i to je sasvim u redu. Ne mogu svi horori da budu inovativni, da pomeraju granice. Superdeep je u svojoj biti film za jednokratnu upotrebu, ali i kao takav ima svoju upotrebnu vrednost. Naravno, pod uslovom da niste previše zahtevni.
Superdeep je proistekao iz dobro poznatog koncepta o grupi ljudi koja se, zatvorena na jednom mestu iz koga se ne može (lako) pobeći (svemirski brod, arktička istraživačka stanica, tajna baza u dubini zemlje itd), sukobljava sa nekom zlom, neretko tuđinskom i/ili demonskom silom. Iako ne donosi ništa suštinski novo, Sjuhinov film ima nekoliko aduta. Pre svega: u filmu glavnu ulogu glumi Milena Radulović. Naša glumica je, praktično, u svakom kadru i njena Ana prolazi manje-više ubičajeni „razvojni put“ jedne horor heroine: isprava je uplašena i zbunjena, a onda, postepeno, pronalazi u sebi snagu da pokuša da se izbori sa užasima koji je okružuju.
Kada pričamo o glumačkom rasponu, nije ovo uloga koja poseduje slojevitost i snagu nastupa Sigurni Viver u Osmom putniku ili Šone MekDonald u Užasu iz dubine, ali nije ni Superdeep u celini u klasi ovih horor klasika. Ni blizu. Imajući to u vidu, Milena Radulović se sasvim lepo snašla i, iako nije glumila na maternjem jeziku, pokazala je da može da ponese film na svojim plećima.
U produkcionom pogledu, film je korektan, mada ne i mnogo više od toga. Podzemno postrojenje u kome je smeštena radnja je moglo da bude atmosferičnije (potencijala za to je svakako postojalo), a dizajn čudovišta (naročito u poslednjoj četvrtini filma) svakako nije na nivou najboljih holivudskih produkcija. Sa druge strane, većina efekata je sasvim funkcionalna, a neki su i prilično jezivi. Sjuhin je temi pristupio sa dozom rutine koja filmu ne dozvoljava da se uzdigne iznad osrednjosti.
Takođe, smeta i to što je trajanje preambiciozno – skraćenje filma za nekih dvadeset minuta bi svakako doprinelo da priča bude ispričana dinamičnije i efektnije, a time se, uz rezove na pravom mestu, ne bi izgubilo ništa suštinski bitno. Ipak, uz sve pobrojane hendikepe, Superdeep će poklonicima horora pružiti zadovoljavajuće bioskopsko iskustvo, doduše samo pod uslovom da u salu ne uđu sa prevelikim očekivanjima.