Pouke iz prošlosti: Beogradska Švajcarija

Verujem da je moja tetka Natalija ostala usedelica, samo zbog svojih oštrih i nepokolebljivih muzičkih stavova. Bila je strastveni ljubitelj operske muzike i redovno je odlazila, kako na premijere, tako i na reprize svih opera na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu. Sitnog, ali vrlo skladnog stasa, bez sumnje, privlačila je kavaljere, mogućne udvarače. Međutim, pre nego što bi se zbližila sa nekim od muških melomana sledio je kratak muzički test, svojevrsno propitivanje. Jer Natalija je veoma dobro poznavala ne samo operu, već i čitavu istoriju umetničke muzike. Lepo je i pevala.

Zanimljivo je bilo što je opere delila na one manje vredne i one „bitne“, ključne. Shodno tome i omiljene arije. Ako bi neki udvarač, tokom ispitivanja kazao kako obožava tu i tu ariju iz te i te opere, a ona se nije nalazila na tetkinom spisku onih pravih, Natalija bi istog časa prekidala razgovor i frknula, verovatno uz žustar pokret lepeze (bez koje i nije išla u pozorište): „Ma molim Vas! Kako Vam samo tako nešto pada na pamet!“ I nije bilo načina da dotični nekako vrati tetkino poverenje.

Kao devojčica, cepala sam se od smeha kada bi nam Natalija posle glumila svoje „okršaje“ sa udvaračima u foajeu Narodnog pozorišta. Nalazila sam da je takvo ponašanje bilo potpuno sumanuto. Kako je postajala starija, svi su je se sve više i više klonili, možda zato što je mladost ucvala, a možda i zato što su njena muzička pitanja bila ipak suviše teška. A presuda poput šamara.

Međutim, kako godine prolaze, počinjem da verujem da bi tetkino staro „muzičko testiranje“ moglo biti odličan ispit za stvaranje prikladnog društva. Razmišljam najozbiljnije da počnem i sama da primenjujem slično načelo. To mi je palo na pamet baš nedavno, prilikom velike protestne antipandemijske žurke u beogradskom Studentskom gradu. Mladi su protestovali, ali uz toliko nepodnošljivo prostačku muziku, da sam odjednom, ispunjena malodušnošću, osetila kako budućnost ovde možda i ne postoji. I još više se zatvorila u sopstveni spasiteljski geto koji se prostire po dužini i širini stana u kojem živim. Počela sam da se plašim i da izlazim, kako se ne bih suočila sa nekim od poklonika te verovatno najogavnije „muzike“ ikada izmišljene. Možda zaista ludim, ali stičem utisak da su oni svuda oko nas. A moj stav nije dovoljno autoritativan kao tetkin.

Zatim mi je nekoliko dana kasnije prijateljica iz Francuske (!) poslala stari članak iz beogradskih dnevnih novina (iz prvih godina treće decenije prošlog veka). Bila je to reportaža o nedelji. O danu kuvarica, služavki i sobarica. Članak je govorio o njihovim očekivanjima tokom šest dana u sedmici, koja bi eksplodirala sedmog dana, kada bi kucnuo čas za slobodni izlazak u varoš. S druge strane, nedelju su, osim kućnih pomoćnica, sobarica i kuvarica, čekali i redovi, kalfe, zidari… Nedeljom su svi oni imali svoja određena mesta gde su se nalazili. Ali nije to bio samo izlazak. Najvažniji su izgleda bili muzika i ples. Hitali su ka Čuburi, pored Mokroluškog potoka na vrhu Aleksandrove ulice. Vukao ih je deo grada – periferija, koja im je, izgleda, pomalo ličila na selo. I svi su mislili da su se tako vraćali u svoj svet. Međutim, suštinski su već bili građani.

Jedno od poznatih mesta bila je kafana Švajcarija (bivša Bela mačka) do koje je vodio tramvaj 1a, nemoderan i prilično glomazan. Tresao se i škripao na putu cilja do kojeg je jedva stizao. Ali vožnja je bila jeftina. Reporteri su pisali kako su sve devojke koje su toga dana imale izlaz, bile udešene, uštirkane, sa belim kragnama, te da je svaka nosila belu maramicu u ruci. U popodnevnim satima, kafana je već bila puna. Svirao je orkestar. Kada bi počela muzika, prvo su izlazile devojke. Plesale su dve po dve. Onda bi im se stidljivo pridruživali mladići. Jedva su uspevali da se kreću u zadatim koracima, tolika je bila gužva. A šta su mlade kućne pomoćnice i sobarice igrale sa momcima tih tridesetih godina 20. veka? Igrao se valcer! Udarali su o drveni pod potpeticama i blokejima, u taktu Štrausovih valcera. Posle nekoliko najpoznatijih, svi bi bili znojavi. Usledila je pauza i romanse kao što je Jesen stiže dunjo moja. Momci su sanjalački gledali u devojke, dok su one uzvraćale sentimentalnim osmesima. Kroz salu su leteli kelneri sa sifonima soda-vode, malinovcima i šam-rolnama.

Još jedan set Štrausa. Svi su plesali kao u transu. Naposletku, kao vrhunac, mađarski čardaš. Bez ovog oduška, gosti možda ne bi doživeli i osetili kakav je krepki mladalački zanos. Sat bi otkucao sedam puta, što je značilo da je poslednji trenutak da se ponovo „hvata“ tramvaj za povratak u grad. Kod gazdarica.

Da li su „devojke“ kasnije pričale „gospođama“ kako su išle da igraju valcer na Štrausovu muziku tamo negde u beogradskom predgrađu? Možda i jesu. To je valjda bilo normalno. Kakav je uopšte bio taj život i kako je uspeo da nas dovuče do ovih jezivih narodnjaka koji o nama, kakvi smo sada postali, toliko mnogo govori? Da čoveka jednostavno obuzmu momentalni bes. Ali i nostalgija. Ona nostalgija o kojoj je govorio Antonio Tabuki. Da je to žal za onim kakvi smo nekada bili. Kakvi smo mogli da postanemo. Međutim, nismo.

Naslovna fotografija: Kafana Švajcarija Milana K. Ristića