Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Dnevnik nevidljivih: 15

Od kada sam nesanice počeo da shvatam kao svoju nemogućnost da se uklopim, a ne nesposobnost, lakše mi je. Nije do mene, prosto, nije moguće. Noću hodam peščanim obalama i gledam u stene sve dok svetlost ne počne iz njih da isijava, kao da su one čitavu noć od mene sakrivale sunce. Sviće. Prvih par sati sve je i dalje tiho, osim talasa. Talasi su bučniji kada nema ljudi, takve su i moje misli. Posle njih prvo se oglašavaju ptice, tiho i bojažljivo, imajući obzira. Obzir je ono što su ljudi odavno izgubili. Onda kreće buka.

Dugo mi je trebalo da prihvatim sebe. Godinama sam pokušavao da se uklopim sve do onog dana, onog prelepog dana kojeg se jasno sećam kao da u njega gledam kroz durbin. Sećam se da sam sedeo na svom uskom balkonu, naslanjajući se na mekan prugasti jastuk ležaljke. Ispred mene bila je visoka palma, koja je pustila korenje u pusto dečje igralište. Metalni poni na velikom federu njihao se u prazno uz veliku škripu, i tada sam shvatio – ko kaže da moram da se uklopim. Ćutao sam kada mi se prohte, a govorio kad mi se može, bez obzira na to šta ljudi od mene očekuju. Nisam radio ništa protiv svoje volje. Preskakao sam doručke, pio sam kafe i pušio cigarete nakon čega sam odlazio u krevet, onda kada svi drugi ljudi ustaju i nekuda kreću, ja sam tada prestajao. Ljudi, mislio sam, ne razumeju da je najveći progres da se jednom i zasvagda zaustave. Popodne sam počinjao slatkim obrocima i još slađim kafama, umesto prijatelja imao sam svoje prste koji su iskucavali reči brzo poput gladnih pilića. Svako pisanje koje nije iz nužde, mislio sam, suvišno je. Jedino što, ispostavilo se, svako ima svoju nuždu, samo treba da je prepozna. Ispada, onda, kao da smo svi nekome potrebni, makar sebi samima. Po podne me sustigne nekakva zlovolja, ćuti u meni kao umnjak koji još nije nikao. Tada, najčešće, ponovo izađem da šetam obalom. Ovaj svet me je, na prevaru, vezao za sebe svojim lepotama, biće teško od njega se rastati. Nekada mi je samo dovoljno da gledam u sve te boje i odsjaje i da mislim da postoji razlog. Razlog pre svih razloga, najstariji razlog, onaj prvi. Kada je tačno sve postalo uzročno posledično, ili nikada nije ni bilo. Osećaj vere uvek mi vrate, recimo, ptice koje sinhrono lete ili jato riba koje skladno plivaju, vidim ih sa površine. Nekada mi se učini da baš sekund pre nego što sam pogledao u svoja bosa stopala u pesku, dakle, baš sekund pre toga su nešto, čini mi se, izgovorila. Kada god ih pogledam, ona ćute i bledo me gledaju. Ko zna koliko zarobljenih duša zivi u ovom mom telu, nasukanom na ove, noću puste, plaže Benidorma. Španija je oduvek bila moja domovina po duši, iako nikada po jeziku. Čovek može da živi jedino u svom jeziku, ni u jednom drugom.

„Gospodine Milutinoviću!“

Oni žele da veruju da je njihov svet jedini od svih svetova, jedini stvaran.

„Gospodine Milutinoviću!“

A ja želim da verujem da nije nijedan, pa je samim tim stvaran i moj. Pljunuo sam kroz balkon tako da je moja pljuvačka pala nedaleko od ponija koji se ljuljao u prazno na velikom federu, primetio sam da je poni nekada bi ofarban u crveno, ali farba se ogulila. Lišće palme je zašuštalo pod naletom vetra. Nije mi do kraja jasno da li na palmama rastu kokosi ili urme? Moraću to da domaštam do sledećeg putovanja.

„Gospodine Milutinoviću, stanite u red za terapiju, inače ćemo zvati redare!“

Fotografije: Unsplash