Recenzija dokumentarnog filma „Zaceli me“: Ćutanje nije zlato

Na nedavno završenom dvostrukom izdanju Martovskog festivala u Domu omladine Beograda prikazan je i dugometražni dokumentarni film Zaceli me (na engleskom: Hold Me Right) u režiji Danijele Štajnfeld. Iako nije osvojio nijednu nagradu, film je privukao veliku pažnju, što i ne čudi, imajući u vidu da je inicijalna kapisla za nastanak ovog ostavarenja bio slučaj „Štajnfeld-Lečić“ koji već dugo puni stupce domaće, regionalne i svetske štampe. Neosporno, Zaceli me je film koji nije lako gledati. Njegova centralna tema je razorni efekat koje silovanje ostavlja na žrtve, kao i dugotrajan proces isceljenja koji nakon silovanja sledi i koji ume da bude veoma trnovit i neizvestan.

Priče preživelih u filmu Danijele Štajnfeld su (očekivano) potresne i mučne, međusobno veoma različite, a istovremeno zastrašujuće slične. Mlada policajka koju je silovao šef, tinejdžer napadnut na žurci, marinac koji je mesecima trpeo najstrašnija seksualna iživljavanja kolega, srednjoškolka izvrgnuta ruglu zato što je prijavila svog napadača i žrtva seksualnog nasilja u braku uspeli su da se, nakon puno muka, dočekaju na noge i javno progovore o onome šta su doživeli i preživeli. Samo, šta je sa svim onim drugim koji nisu imali snage ili sreće da se izbore sa traumom, koji su potonuli i utopili se u moru beznađa? Poruka filma je jasna: ćutanje je smrt. Zato i ne treba da čudi zašto je Danijela Štajnfeld odlučila da progovori. Bez obzira na cenu koja ide uz to, drugačije nije moglo. Da glumica nije javno verbalizovala to šta ju je toliko dugo tištilo, pitanje je da li bi preživela. Zaceli me predstavlja najvažniji korak u njenoj borbi za isceljenje, a ispovesti silovanih prepliću se i dopunjuju sa njenom vlastitom pričom.

Podsetimo se… Danijela Štajnfeld je 2005. godine, u to vreme u svojim ranim dvadesetim, osvojila simpatije publike ulogom Mariole u hit filmu Ivkova slava. Usledili su brojni angažmani na filmu i televiziji, kao i u pozorištu. Na iznenađenje mnogih, pa i potpisnika ovih redova, Danijela Štajnfeld je 2012. napustila Srbiju i nastanila se u Americi. Zaceli me otkriva razloge zbog kojih je mlada glumica otišla iz zemlje i prekinula uspešnu karijeru – iako u samom filmu nije imenovala čoveka koji ju je silovao (u vreme kada je film završen i prikazan u Sarajevu, Štajnfeld još nije bila spremna da obelodani da ju je napao kolega i bivši ministar Branislav Lečić), okolnosti su jasno opisane, što retrospektivno, što kroz inserte iz video dnevnika koji je, neposredno nakon napada i nešto kasnije, Danijela Štajnfeld vodila kako bi sebi i svom dečku objasnila šta joj se dogodilo.  

Zaceli me jeste nastao kao deo terapije zaceljivanja, kao duboko ličan i introspektivan projekat, ali definitivno prerasta te početne okvire u kojima je nastao. U pitanju je profesionalno snimljen film, jasno koncipiran i sproveden, istovremeno ličan i univerzalan, obogaćen animiranim segmentima i zanimljivim autorskim rešenjima. Danijela Štajnfeld veoma oprezno pristupa ovoj pipavoj temi i, postepeno, tokom 80 i nešto minuta trajanja filma, oprezno i sa puno takta sklapa priču o silovanju i načinu na koje je ono percipirano u SAD – a i šire od toga. Iako je Zaceli me u mnogim aspektima američki film, na engleskom jeziku i sa sagovornicima iz ove daleke zemlje, tema koja se u njemu obrađuje se tiče svih nas. U filmu govore ljudi koji su preživeli silovanje, tri žene i dva muškarca. Njihove ispovesti su izuzetno potresne, ali sve te priče, u većoj ili manjoj meri, imaju srećan kraj. Oni su preživeli, baš kao i Danijela. To kroz film provlači žicu optimizma koja je, zapravo, neophodna, kako bi se izronilo iz te mračne vode očaja i pronašla vodilja ka spasu. Svetlost tog svetionika je, srećom, obasjala i Danijelu Štajnfeld čije iskustvo postaje šesti potporni stub njenog filma.

Ono što je posebno važno (i pomalo neočekivano) jeste da autorka u filmu razgovara i sa trojicom osuđenih silovatelja, uključujući i jednog pedofila čija je žrtva bila osmogodišnja devojčica. Ova odluka filmu daje reljefnost koja se retko sreće u dokumentarcima koji se bave ovom temom. Ispovesti nasilnika su, ispostavlja se, ključne za razumevanje mehanizma silovanja: iako svi oni shvataju da su pogrešili (ili bar tako kažu), negde u pozadini njihovih priča provejava dobro poznata mantra: zapravo su žrtve te koje su krive, one su isprovocirale napad, naterale ih da urade to što su uradili. Koliko smo samo puta čuli ono „Sama je to tražila“ ili „Zašto je o tome ćutala tolike godine?“. „Njena haljina je bila prekratka.” „Prvo je htela, a onda se predomislila.” „Zašto je otišla u njegov stan kada nije želela seks?” Zaceli me prikazuje sav besmisao tih reči i veoma pošteno, bez kalkulacije i hrabro, progovara o problemu koji više ne sme biti prećutkivan i umanjivan. Koliko je teško shvatiti da „ne“ znači „ne“? Koliko je teško utuviti sebi u glavu da je nedopustiva upotreba fizičke sile i nasilja kako biste nekog primorali na ono što vi želite a ona ili on ne žele?

U filmu se nalazi i sada već dobro poznato suočavanje Danijele Štajnfeld sa Branislavom Lečićem (kome je u Zaceli me glas modulisan, pa samim tim i neprepoznatljiv). Na tom krišom snimljenom audio zapisu glumac izgovara ono čuveno „Imaš li ti uopšte pojma ko sam ja?“, iste reči koje je, po svedočenju Merime Isaković, četiri decenije ranije rekao u jednoj gotovo identičnoj situaciji, on sa ubeđenjem i lakoćom izvrće i „racionalizuje“ sve ono što mu se stavlja na teret (ali, to je već tema za neki drugi film). Naravno, poslednju reč u vezi sa ovim slučajem daće sud, ali ono najvažnije se već dogodilo: ćutanje je prekinuto i sada, konačno, zaceljivanje može da počne. Iako su nas odmalena učili da je ćutanje zlato, to zapravo nije tačno. Ćutanje je smrt. Nemojte ćutati.

Fotografije: Hold Me Right LLC