Nikola Mihajlović Kori: Traže se heroji!

Nikola Mihajlović Kori jedan je od vodećih street art umetnika u Srbiji, a njegovi radovi se nalaze na zidovima gradova u Srbiji, regionu i svetu. Razgovarali smo sa Nikolom o izložbi, izlasku iz komfor zone i potrazi za herojima.

Početkom aprila je otvorena velika samostalna izložba umetnika Nikole Mihajlovića Korija u saradnji sa fondacijom „Saša Marčeta” u prostoru bioskopa Balkan. Na izložbi pod nazivom Transmutacija izloženo je devet radova velikog formata koji predstavljaju period od poslednjih godinu dana umetnikovog rada i lične potrage za preobražajem i izlaskom iz komfor zone.

Šta te je motivisalo da pripremiš ovu izložbu?

Izložbu sam krenuo da pripremam pre godinu dana. Do sada sam radio manje formate, a bila mi je želja da pređem na nešto veće. Veliki format dozvoljava više slobode i bolju ekspresiju, pruža prostor da se razmašem. Iako sam navikao da radim na zidovima koji mogu da pređu i 300 kvadrata, platno od kvadrata ima svoje izazove. Izazov je i jer ljudi nemaju prostora u svojim stanovima za velike formate, ali dobio sam par saveta i podršku da krenem u tom pravcu, bez opterećenja da li imam klijentelu.

Kako je nastala tema izložbe Transmutacija?

Spontano sam došao do teme i koncepta radova. Naziv transmutacija odnosno preobražaj je došao kroz rad, jer sam upravo kroz rad doživeo preobražaj. Shvatio sam da je moja komfor zona kada nisam u komfor zoni. Kada god se osetim komforno u nekom izrazu, ja želim to da promenim jer to doživljavam kao stagnaciju. Kada znam tačno do čega sam došao, ja dalje mogu da razvijam taj momenat, ali mi u jednom trenutku postaje prelako. Moja želja je da konstantno istražujem jer volim da otkrivam novo i da se razvijam, i onda je paralelno i moj stil odraz toga. Zato stalno sebi postavljam neki novi izazov. Mislim da je za umetnike to mnogo važno.

Da li uživaš u promeni ili postoji i težina koju taj proces nosi?

Volim kada napravim taj sledeći korak. Uvek postoji momenat kada osetim da želim promenu, ali ne nalazim uvek pravi način i put, onda nastaje faza eksperimentisanja u kojoj pokušavam da otkrijem koji je taj sledeći korak. Postoje trenuci koji su teški u tom pronalaženju, ali uvek dođe momenat saznanja šta je sledeće i tada započinje nova faza rada.

Kao umetnik koji godinama stvara na ulici, da li misliš da postoje dodirne tačke između rada na ulici i rada u galeriji?

Street art na ulici i galeriji ima mnogo dodirnih tačaka, jer je u pitanju isti izraz. Tu se preobražaj ogleda u konceptu pojedinačnih slika. Sama forma doživljava preobražaj, jer iz intuitivne organske forme proizilaze malo uređenije arhitektonične forme koje se vide na samim slikama i može da se primeti njihov razvoj. Možemo to posmatrati kao koncept logičkih i uređenih konstrukata naspram intuitivnih i organskih, negde gde postoji emotivni aspekt.

Šta je tebi lično najveća razlika između rada na zidu i rada na platnu?

Kada je u pitanju prelazak sa zida na platno, ono što mi je bilo najzanimljivije je što je zid deo samog rada. Mi ne možemo da posmatramo zid odvojeno, jer već postoji kontekst u kojem umetnik mora da se snađe, koristi i svoj rad prilagodi tome. Rad u studiju dozvoljava potpunu slobodu. Shvatio sam da sam mnogo slobodniji na platnu jer nemam nikakvih ograničenja, zadataka i uslova. Na vertikalnom zidu sama fluidnost boje je podvrgnuta gravitaciji. Ne mogu neke stvari da izvedem na vertikalnoj površini, dok platno uvek mogu da postavim u horizontalu, što otvara mnoga vrata u tehničkom smislu. Ako bih primenio tehniku koja zavisi od horizontalnosti ili vertikalnosti, na zidu bih morao da je iskopiram, tj. da izimitiram potez, ali on ne bi mogao da bude autentičan. Rad na ulici donosi fizički rad, ambijente, prirodu, kontakt sa ljudima koje volim i smatram da je nezamenljiv.

Na otvaranju izložbe si „uništio“, prefarbao jedan svoj rad, sa porukom da treba da žrtvujemo deo sebe. Kako si doneo tu odluku?

Ja kao apstraktni slikar nemam često priliku da pošaljem neku direktnu i jasnu poruku. Apstrakcija nije toliko bliska ljudima i teško je shvataju. Osećao sam neku vrstu odgovornosti da pošaljem poruku jer sam svestan stvari koje se dešavaju, a s druge strane kroz svoj umetnički izraz ne doprinosim osvešćivanju ljudi i edukaciji. Odlučio sam da moram na neki način da dam deo sebe. Iako moj umetnički rad nije angažovan već razvijam svojstveni stil, kao individua sam svestan svega što se dešava i odlučio sam da uradim ono što je meni najteže, da uništim deo sebe, svoj rad. Ja sam mogao da ispišem poruku umesto uništavanja rada, ali je upravo suština da iskoristim gotov deo sebe kao poruku. Tim činom sam hteo da kažem da moramo da se odreknemo svog komfora i sebičnosti zarad nekog višeg cilja. Ni prisutnima u publici nije bilo lako kada su gledali kako prelazim preko rada farbom, ali meni je bilo važno da pošaljem poruku da svi treba da pronađemo heroja u sebi, koji će da nas spasi od nas samih. Mislim da imamo priliku, imamo mogućnost da se promenimo ako svako krene od sebe, možemo da napravimo promenu koja nam je kao društvu potrebna.

Nikola Mihajlović rođen je u Beogradu 1986. godine. Umetničkim stvaralaštvom se aktivno bavi od 2008. godine u formi street art-a a kasnije i studijskog slikarstva. Učesnik je i organizator više međunarodnih i domaćih projekata iz oblasti umetnosti, izlagao je na brojnim kolektivnim i nekoliko solo izložbi u Srbiji i inostranstvu među kojima se ističu dve grupne izložbe u Berlinu, kao i solo izložbe u galeriji Parobrod u Beogradu i galeriji Espace Temoin u Ženevi. Član je umetničkog kolektiva Street Smart i spoljni saradnik pri Fondaciji „Saša Marčeta” u Beogradu.

U saradnji sa Fondacijom učestvovao je u organizaciji događaja „Balkan uživo”, koji je okupio vodeće učesnike aktuelne street art scene Beograda. Takođe je u prostorijama bioskopa Balkan formirao atelje, u kojem su nastale slike izložene na samostalnoj izložbi otvorenoj u aprilu 2021. Nikola između ostalog trenutno radi na projektu Veštačke inteligencije i umetnosti. Projekat se bavi veštačkom inteligencijom kroz umetnički izraz u okviru kojeg sa dostupnim tehnologijama nastaje audio-vizuelna instalacija u prostoru.

Fotografije: Bojana Janjić, Milica Macanović