Omalovažena zvezda Holivuda: Kako je „Građanin Kejn“ umanjio talenat Merion Dejvis

Decenije su podvile rep i nestale na horizontu. Izgubile su bitku protiv Građanina Kejna, jednog od najznačajnijih filmova. Prošlo je 80 godina otkako je ova drama Orsona Velsa premijerno prikazana u Njujorku, ali još uvek uspeva da skrene pažnju medija. Lavinu interesovanja ponovo je pokrenuo prošlogodišnji film Mank, koji je režirao Dejvid Finčer.

Kako se Mank bavi nastankom Velsovog filma, odnosno zakulisnim radnjama i burnim odnosima među poznatim ličnostima, na videlo je vratio zaboravljene detalje holivudske prošlosti. Građanin Kejn je, saznajemo, nezvanična biografija stvarnog i u Velsovo vreme veoma moćnog čoveka – medijskog mogula i bogataša Vilijama Randolfa Hersta. Kao takav, brzo je postao seme razdora.

Herst je činio sve što je mogao da spreči prikazivanje hvaljenog filma. Nije mu se dopalo što sa beskrupuloznim glavnim junakom deli previše sličnosti. Poput Kejna, upravljao je neverovatnim bogatstvom, nadzirao lanac novina, sakupljao umetnička dela, izgradio zamak i potpomagao karijeru ljubavnice. Ali, dok je vodio rat protiv Velsa, Građanin Kejn je tiho nagrizao poslovnu reputaciju žene koju je voleo – glumice Merion Dejvis. „Dejvis je fantastična i mislim da nije dobila poštovanje koje zaslužuje. Tužno je što je tako dugo pogrešno shvaćena na mnogo načina“, rekla je glumica Amanda Sejfrid, koja je tumači u filmu Mank.

Poput svih velikih ostvarenja sedme umetnosti, Velsov film je kultni status branio opsenom. Predstavljao je iskonstruisanu dramu kao istinu i mnogi su mu poverovali. Pošto je Kejn bio odraz Hersta, olako se donosio zaključak da Suzan Aleksander Kejn predstavlja Dejvis. Tako je glumica i Herstova ljubavnica decenijama poistovećivana sa netalentovanom i nesrećnom operskom pevačicom iz filma, koja ništa ne bi postigla da nije imala bogatog zaštitnika.

Nastanak ovog znaka jednakosti između stvarnosti i fikcije olakšan je time što je Dejvis bila laka meta za učitavanje brzopletih zaključaka. Preko njene biografije moglo se ispisati bezbroj predrasuda. Imala je 19 godina kada je započela aferu sa Herstom, koji je tada bio u šestoj deceniji života. Mlada, lepa devojka sa ostarelim, bogatim i oženjenim čovekom? Obrve su svakako sumnjičavo podizane pri preispitivanju njihovih osećanja.

Poput Velsovog Kejna, Herst je učinio sve što je mogao da od plavooke devojke napravi zvezdu. Bio je opčinjen njenom lepotom, preuzeo je nadzor nad ulogama, angažovao je u sopstvenom studiju i zahtevao od novina, koje je držao u vlasništvu, da joj posvećuju pažnju. Sklapanjem ugovora sa studijima Paramaunt i Metro Goldvin Mejer značajno joj je prokrčio put do posla. Međutim, diskutabilno je koliko je u svemu tome bilo dobrog, a koliko lošeg.

„Sveobuhvatna medijska mašinerija bila je previše vidljiva i, konačno, umesto da pomaže, bacila je senku – senku sumnje. Da li bi zvezda ikada postojala bez te mašine? To pitanje je zatamnilo inače briljantnu karijeru“, napisao je Orson Vels u predgovoru Dejvisinih memoara, koji su posthumno objavljeni 1975. godine.

Na tih nekoliko stranica teksta reditelj otkriva i da Suzan Aleksander Kejn ne bi trebalo poistovećivati sa Dejvis. Otužnu filmsku junakinju, kojoj bogati suprug podiže operu, istoričari zaista lakše pronalaze u drugim biografijama. Godine 1929, na primer, bogati biznismen iz Čikaga Semjuel Insul podigao je operu za svoju ženu, pevačicu Gledis. Gana Valska, netalentovana pevačica poreklom iz Poljske, takođe se često navodi kao inspiracija. Njen bogati suprug Harold Fauler Mekormik pokušao je, baš kao i Kejn u filmu, da utiče na negativne kritike koje je dobijala u Njujork tajmsu i drugim novinama.

Dejvis se razlikuje od spomenutih primera. Bila je talentovana, a karijeru je započela pre bogatog ljubavnika. Radila je kao model, zabavljačica i igračica u pozorišnim predstavama Zigfeld Folis, koje su održavane na Brodveju. Runaway Romany, njen prvi film, nije imao nikakve veze sa Herstom. Režirao ga je suprug njene sestre, ali prema scenariju koji je sama napisala. Kasnije, ona će napraviti i uspešan prelazak sa nemih na zvučne filmove, što mnogim velikim zvezdama nije pošlo za rukom. Uspeh je bio utoliko veći što je imala problem sa mucanjem.

„Merion Dejvis je bila jedna od najdivnijih, najveštijih komičarki u celoj istoriji filma. Postala bi zvezda da joj se Herst nikada nije dogodio“, napisao je Vels. Nakratko, ona je to i bila. Njeni filmovi zauzimali su prva mesta na top-listama 1922. i 1923. godine, a tokom karijere glumila je sa Klarkom Gejblom (Cain and Mabel), Garijem Kuperom (Operator 13), Leslijem Hauardom (Five and Ten) i Bingom Krozbijem (Going Hollywood). Kada se povukla 1937. godine, iza sebe je ostavila 52 uloge.

Ako je njena ljubavna afera u početku i bila vođena glumačkim interesima, nema sumnje da je vremenom postala iskrena, srećna i nimalo slična depresivnim scenama iz Građanina Kejna. Kada je Herst preminuo 1951, Dejvis se dobrovoljno odrekla velikog bogatstva koje joj je ostavio. „Ljubavnica nikada nije bila jedno od Herstovih vlasništva: on je uvek bio njen udvarač, a ona dragoceno blago njegovog srca tokom više od 30 godina, sve do poslednjeg daha života. Njihova priča istinska je priča o ljubavi“, napisao je Vels.

Kako je Građanin Kejn nastavio da se kreće ka jasnom kultnom statusu, tako je za reditelja postajao breme. Uprkos tome što Dejvis nije marila za film – tvrdila je da ga nije ni pogledala, Vels je žalio što je doprineo iskrivljenoj slici njenog lika i dela u javnosti. „Činilo mi se da je to (što smo joj uradili) nešto poput prljavog trika i još uvek me pogađa kao prljav trik“, rekao je nekoliko godina pre nego što će umreti.

Izvori: vanityfair.com; smithsonianmag.com; Pamela Pfau, Kenneth S. Marx, ur., „The Times We Had“ (New York: Ballantine Books, 1975)

Naslovna fotografija – Merion Dejvis je glumila u holivudskim filmovima tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka (foto monovisions.com)