Pouke iz prošlosti: Pokorni lažovima

„Ja sam najstrašniji lažov koga ste ikada videli u životu. Užasan. Premda sam krenuo ka prodavnici da kupim novine, ukoliko me neko pita gde sam pošao, spreman sam čak da kažem kako idem u operu.“

Ovih nekoliko ljupkih rečenica iz dela D. Dž. Selindžera (1919-2010), govore, takoreći bezazleno, o upornoj čovekovoj sklonosti i potrebi: da laže i da dopušta da ga lažu. Da se opire istini.

Renesansni politički filozof Nikolo Makijaveli, omalovažavajući „žrtve“ laganja, napisao je: „Ljudi su toliko jednostavni i toliko se pokoravaju svojim potrebama, da će onaj koji laže uvek naći nekoga ko će dopustiti da bude prevaren“.

Nešto kao da nedostaje ovoj mudroj izreci. To nešto je možda iz oblasti psihologije, odnosno etike. Jer, često nam je jasno da nas neko laže, pa ipak, širokogrudo mu dopuštamo da to čini. Ćutimo, dok slušamo neistinu. Od detinjstva do poznih godina. Ma do samog kraja! Sestre bliznakinje sa kojima sam išla u osnovnu školu obožavale su da izmišljaju. Među njihovim smešnim lažima bila je i sledeća: „Naš teča je Ričard Nikson! A tetka nam je Indira Gandi!“. Dobro, neka deca nisu znala ni kako se zvao tadašnji američki predsednik, niti indijska premijerka. Bili su zaokupljeni igranjem i školskim obavezama. Ali svi mi ostali koji smo znali i za Indiru Gandi i Niksona, nikada se nismo usprotivili sestrama lažljivicama. Niko im nijednom nije kazao: „Lažete!“, a od prihvatanja njihovih laži nije bilo nikakve koristi.

Zašto smo se tako ponašali? Šta nas u očiglednim lažima toliko opčinjava? Ili izaziva samilost i sažaljenje? Verovanje? Ćutanje, to svakako. Da li je iko čitao Carevo novo odelo?

Ako ste pomislili da hoćemo, ipak nećemo sada o onome koga ovde većina smatra najvećim lažovom. Uostalom, lažovi su na svakom koraku. Svi lažu: deca, roditelji, đaci, nastavnici, preljubnici, trgovci, direktori, zaposleni. Političari! Starci i lažu i manipulišu istovremeno. Laž, dakle, nije zaštitni znak samo te jedne osobe koja nam je, protiv naše volje, stalno pred očima. Verovanje da su svi ljudi samo instrumenti njegove veličine, kao i loša gluma – to su glavne osobine čoveka koji se nevešto trudi da izigrava milosrdnog dobricu, a zapravo je – veoma zao. I opasan. Budući da ovde nema nekoga poput profesora Adriana Segatorija da nam to bolje objasni, vratimo se poznatim primerima iz istorije laganja i prevare.

Premda mnogi ne veruju da je priča istinita i smatraju je lažnom (!), jedna od najvećih lažljivica u istoriji mogla bi biti papesa Jovanka, odnosno papa Jovan VIII koji je živeo u 9. veku. Jer, neki istoričari smatraju da je Katoličkom crkvom između 853. i 855. godine, kao papa, vladala – žena. Ukratko, papa poznat kao Jovan VIII, zapravo je bila Engleskinja, umetnica u laganju i prerušavanju. Predstavljala se kao monah Johanes Anglikus.

„Papa“ Jovan(ka), kada se našao na tronu, još više je usavršavao veštinu obmane. Sve dok mu se nije desila neželjena trudnoća. Pa kada su, tokom jahanja počeli porođajni bolovi, razjareni vernici su Jovanku vezali za istog konja i pustili je da jaše dok nije izdahnula.

Anri Grin (1847-1921), čovek koji će se celom svetu predstaviti kao istraživač Luj de Ružimon, bio je zapravo švajcarski pustolov bez stalnog zanimanja. Počeo je kao garderober pozorišne glumice, zatim pomoćnik bankara, mesara, guvernera Istočne Australije, zatim se oženio Australijankom i preko noći je napustio. U pedesetoj godini izmislio je lik istraživača Ružimona i pisao o svojim (lažnim) istraživanjima za britanski časopis The World Wide Magazine. Njegove reportaže govorile su o desetogodišnjem saživotu sa autohtonim narodima koji su ga poštovali kao neko božanstvo! I mnogo toga još. Kraljevsko geografsko društvo je poželelo da ga upozna. Kada je najzad izašlo na videlo da je De Ružimon u stvari Anri Grin, on je već postao istinska atrakcija. Imao je i svoju rubriku: Najveći lažov na svetu. Na vest o njegovoj smrti, pomenuti geografski časopis je objavio nekrolog: „Istina je čudnija od izmišljotine, ali De Ružimon je čudniji od obe!“

Poznat kao „Veliki varalica“, Ferdinand Valdo Demara (1921-1982) imao je pseudonim za svako zanimanje kojim se lažno bavio. Brodski lekar, građevinski inženjer, pomoćnik šerifa, doktor psihologije, pravnik, dečji pedagog, benediktinski monah, nastavnik, onkolog. Od kuće je pobegao u šesnaestoj, američkoj vojsci se pridružio 1941. godine. Menjao je identitete uz pomoć izmišljenih samoubistava. Ali nije nastojao da zaradi novac uz pomoć svojih lagarija, to je više bio nekakav izazov. Vrhunac njegovih laži dogodio se za vreme Korejskog rata kada je, preuzimajući identitet hirurga, operisao šesnaest vojnika. Nijedan nije preminuo. Međutim, tada je tekst o tom podvigu pročitala majka pravog lekara, istina je sve prenerazila. Ali, Demara je preko noći postao slavan! I čuveni glumac Stiv Mekvin bio je njegov obožavalac. Demara je umro u jednoj kalifornijskoj bolnici gde je poslednjih desetak godina bio sveštenik! Pacijenti su mu se ispovedali, mada su znali da nije imao nikakve veze sa religijom. Bio je opšti ljubimac.

Ovaj tekst bi mogao da bude beskrajan, kao što su i laži beskonačne, pa i spisak velikih lažova i prevaranata. Neka ovo bude samo povod da obratimo pažnju na laži koje sami izgovaramo drugima. I sebi. A laži drugih prihvatamo kao da su sušta istina. I ne kažemo i ne pomislimo: „To je laž!“.

 Što bi rekao Radjard Kipling: „Od svih laži na svetu, najgore su naši vlastiti strahovi.“

Fotografije za naslovni kolaž: slika levo- Ferdinand Valdo Demara, varalica koga su obožavali – izvor Wikipedia; slika desno – Anri Grin, čudniji od izmišljotine – izvor Wikipedia